POGLED S ČAROBNOG BREGA
(KNJIGA ŠESTA?)
U ODELU ČAROBNOG BREGA
Predgovor
1.
„Lisje žuti veće po drveću,
...
O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila moji leta mladi!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnijem zvezdama,
Da obasjam sunčanim lučama...
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale pa su i presjale,
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što ti dati spravlja –
U traljama otac vas ostavlja.“
Branko Radičević, „Kad mlidijah umreti“
Sremska Kamenica Zmajeva i Stražilovo i Sremski Karlovci Brankovi razdeljeni su naizgled oštro hrbatom Gore Fruške. Tako nekako izgleda (čini se) da su večno i oštro (short cut) razdeljeni i (raz)odeljeni večno mladi, romantični Branko, večno nepacijentni (hitri, poskočivi, nemirni, neupokojivi u bukvalnom ali i najsuštastvenijem prevodu smisla ove reči) pacijent, i večno stari i mudri, neishitreni, čika-doktor (koji docira doktrinu), čika Jova Zmaj. Tako nekako kao lisje koje žuti u jeseni mladosti i pupoljci koji se pre rascvetavaju no venu u proleću starosti.
Samo, pridev odeljen (razdeljen, podeljen, razodenut, razvlašćen, razrezan, udaljen od celine) ili njegov imenički korespondent odel, sugerišu neizostavno značenjski komplementarni kvazi-homonim odelo i njegov glagolski korespondent odenuti (zaodenuti, obući, obuhvatiti, zaokrugliti, stopiti s čarobnom celinom-sferom-šarom).
Time se pred očima posmatrača (uključujući tu i pisca i čitaoca kada je o književnosti reč) otkriva prastara, tačnije svevremena, dijalektika odnosa, „zaodevanja“, dela (dakako i književnog) u odelo (čovečanstvene čitačke) celine, varljivo (kao što je Carevo novo ruho) na gruboj ravni opservacije, ali nesumnjivo postojeće na narednoj (kompenzacionoj) ravni konteplacije i još višoj ravni sozercanija (pronicanja i povezivanja sa suštinom). To obuhvatanje je upredanje arijadninsko-penelopinske niti na faustovsko-geteoovskom razboju:
„Kako se u celinu sve utkiva,
Sve jedno u drugo se delajući sliva!
Nebesne sile te spuštaju i dižu,
Dodaju jedna drugoj zlatna vedra!
Blagoslovenih krila s neba stižu,
Kroz zemljina prodiru nedra –
Celinu sveta zvučni sklad preliva!
Da divna prizora! Al, ah! Tek prizora!“
Gete, „Faust“
U svom učenju o boji u „Fiziologiji boje“ Gete, posmatrajući u zimsko veče, padine snegom zavejane planine Brokena, kaže: „Ako se tokom celog dana na žutim nijansama snega uočavaju lako ljubičaste senke, njih bi trebalo smatrati tamno-plavim, uzevši u obzir intenzivno-žute odbleske osvetljenih delova. Kada je sunce najzad pošlo smiraju i njegovi zraci, krajnje oslabljeni zgusnutom maglom, zaodeli čudesnim purpurom sav svet svet oko mene, boja senki preobratila se u zelenu, koju bi po jasnosti bilo moguće izjednačiti sa zelenom bojom mora, a po lepoti sa zelenilom smaragda. Prizor je bio čak svetliji. Moglo se pomisliti, da se nalazimo u vilinskom svetu, jer se sve zaodenulo u dve jarke, međusobno tako harmonične boje, dok sunce nije zašlo i sav taj raskošan prizor nije iščezao u tmurnom sumraku, koji je postepeno prelazio u mesečevu i zvezdanu noć.“
U uvodu istog dela Gete daje detaljnije filozofsko tumačenje ove impresije. „Prosto gledanje na predmet ne može nas podstaći na bilo šta. Svako razmatranje prelazi u analizu, svaka analiza – u promišljanje, svako promišljanje u uspostavljanje veza, i može se reći, da na taj način, pri svakom pažljivom pogledu na svet mi već teoretišemo. Sprovodeći ovo do punog saznanja i samosaznanja, sa slobodom i ironijom, - da se poslužimo rizičnim rečima, - posebna veština nam je neophodna, ako hoćemo, da bi apstrakcija, koje se bojimo, bila bezvredna, a rezultat iskustva u koji se uzdamo, - uistinu životan i koristan.“
„ „Apstrakcija koje se bojimo.“ – komentariše Geteov stav Verner Hajzenberg – „Već ovde se tačno naznačava tačka na kojoj put Getea i put vladajućeg prirodoslovlja treba da se raziđu. Gete je znao da svaka spoznaja nužno zahteva povezanosti misaonih struktura. Bez njih bi spoznaja bila nemoguća. No put ka tim strukturama neizbežno je vodio u apstrakcije. ... Ovde Gete stoji na pragu apstrakcije koje se bojao. Sam Gete je odbio da prekorači taj prag, no upozoravao je takođe i fizičare i filozofe da su i oni dužni da se uzdrže od tog koraka. ... U prepisci sa Celterom on govori: „Bogatstvo i brzina - eto šta poražava svet i eto čemu svako teži. Železnica, telegraf, parobrod, i sva moguća sredstva koja olakšavaju komunikaciju, - eto čemu teži sav obrazovani svet, da bi prevazišao i reorganizovao samog sebe, a rezultat je sabijanje u sopstvenu osrednjost. To je vek domišljatih glava, razboritih praktičnih ljudi, obdarenih izvesnim talentom, oni osećaju svoju nadmoć nad masom, iako ni sami ne poseduju veliku nadarenost.“ ... Međutim, prošao je vek i po, i mi znamo kuda nas je danas doveo ovaj put. Mlazni avioni, elektronske računske mašine, rakete koje lete na Mesec, atomske bombe – eto najnovijih putokaza koji nas susreću na ivicama toga puta. Svet određen njutnovskom naukom, svet za koji se Gete nadao da će ga izbeći, postao je naša realnost i shvatanje toga da je Faustov partner takođe priložio tome ruku samo udvostručava naše teškoće. ... Pojam istine neodeljiv je za Getea od pojma vrednosti. „Unum, Bonum, Verum“ („Jedno, Dobro, Istinito“) bilo je za njega, kao i za drevne filozofe, jedino mogući kompas po kome se stolećima moglo orjentisati čovečanstvo u traženju svog puta. No nauka koja je samo pravilna, i u kojoj se pojam „pravilnosti“ odvojio od pojma „istinitosti“, nauka čije usmerenje nije više određeno božanskim poretkom – nalazi se u veoma opasnom položaju: ona rizikuje da padne u šape đavola, ako se ponovo prisetimo „Fausta“.“ (Verner Hajzenberg, „Geteova slika prirode i naučno-tehnički svet“)
Očigledno („sa promišljanjem i uspostavljanjem veza“) ovakvo Geteovo shvatanje, epistemološki zgusnuto u stihove „Fausta“
„Okreni se, s visa ovog sad
Pogledaj malo unazad na grad!“
moglo bi se uzeti kao lajtmotiv „Čarobnog brega“ Tomasa Mana, tim pre jer je, kao što je dobro poznato, i sam naslov romana sintagma preuzeta iz stiha „Fausta (Valpurgijske noći)“.
„Čarobni breg“, roman o poslednjem (nad)zemaljskom pribežištu grudobolnika, je u više aspekata (smislenosti) ovostrana saga o onostranom. S književno-istorijskog aspekta on se pojavljuje u deceniji nakon kataklizme prvog svetskog rata, u metežu socijalnih i književnih prevrata i revolucija. Ali njime obdelavano vreme jeste vreme predratne decenije a mesto i radnja čak i za to vreme neobični. „Čarobni breg“nemoguće je stavljati u istostranost sa koincidentnim avangardnim književnim pokretima, npr. nadrealizmom, ili pak ekspresionizmom Kafkinog „Zamka“, a još manje s romanima američke (Hemingvej, ...) ili nemačke (Remark, ...) izgubljene generacije. Njega je, šta više, nemoguće konzistentno komparirati s ranijim, preratnim Manovim remek-delom, „Budenbrokovima“. Budenbrokovi su sa obe noge u svom vremenu i u svom mestu, gradu. „Čarobni breg“je locus amoenus izvan vremena ili tamo“gde svih vremena razlike ćute“. Njegova atmosfera je memlingovska. Nju ne stvaraju jake (književne) individue (heroji i anti-heroji), ma koliko životopisne i ma kog staleža bile („patriciji“ ili „plebejci“). Ona stvara i uzdiže male i obične likove (Hans Kastrop), i to ne uz i niz stepenice uobičajene vrednosne hijerarhije. I njena „hijerarhija“ je onostrana. Gotovo da tu „čednu natmurenost“, kako je imenuje Man u naslovu jednog poglavlja, najprimerenije slikaju stihovi, ne Rilkea već Branka Radičevića. „Čedna natmurenost“ nije dakle epitafska ekstaza ruže, kao čistog protivrečja, strasti, nego Magarčevo brdo u „Đačkom rastanku“:
„Nesi, breže, čudo ti za oko,
Ne dižeš se do neba visoko,
Nesi gora umilnoga hlatka,
Kad ko šeće da je šetnja slatka,
Nit se voda sa kamena sliva,
Kad ko legne da slađe počiva,
A ko traži za veselje cveće –
Zaman traži, tu ga naći neće!
Nekoliko ovde je drveta,
Al de rastu , to su mesta sveta,
Njih je tužno posadilo doba,
Svako s vije više jednog groba“
Ili još, „čedna natmurenost“ u takvom viđenju jeste ona nedostajuća a postojeća karika koja povezuje „viteza tužnoga lika na Rosinanti“ i „Filipa na konju“ Vase Popovića.
Atmosfera „Čarobnog brega“ poseduje jednu tipičnu zauberbergovsku muzikalnost (superpoziciju zauberflöteovske i schönbergovske muzikalnosti) o kojoj, istovremeno, proživljavajući je, čini filozofske dispute sama sa sobom. („Ne znamo“ – kaže Hajzenberg – „ šta bi Gete mislio o romantizmu, da mu je stvarno bio shvatljiv jezik kojim govore npr. violine Šubertovog cis kvarteta. On bi tad trebalo da oseti da sile kojih se on bojao i koje se ispoljavaju u muzici jače nego u bilo kom drugom činu romantičarske umetnosti, tim pre ovde ne potiču više od Mefistofela, ne potvrđuju njegovu vlast, već moć tog svetlog središta od kud je rodom i sam Lucifer i odakle je, ipak, bio sunovraćen.“ (Verner Hajzenberg, „Geteova slika prirode i naučno-tehnički svet“)) U tome se približava slikarstvu, ne Kandinskog, već, iznenađujuće, Klea (u njenom nebeskom horu glasovi su Kleovih anđela smrti) i mukloj poeziji Borisa Pasternaka.
Manovom Hansu Kastropu neznane sile dilatirale su jedan zdravi dan u sedam godina bolesti. Ivanu Denisoviču Šuhovu Aleksandra Solženjicina – jedan dan slobode u deset godina i tri dana jeze nad beskrajnim sibirskim širinama staljinističkih gulaga, da parafraziramo Paskala.
„Šuhov je tonuo u san sasvim zadovoljan. Danas je imao mnogo sreće – nisu ga bacili u samicu, nisu poslali brigadu na gradilište „Soc-gradića“, za ručak se domogao jedne kaše više, brigadir je izborio visoke procente, Šuhov je uživao u zidanju, nisu mu našli testericu na pretresu, zaradio je nešto večeras kod Cezara i kupio je sebi duvana. I nije se razboleo, izgurao je nekako. Prošao je jedan dan, gotovo sretan, ničim nepomućen. Takvih je dana, od početka do kraja bilo tri hiljade šest stotina i pedeset tri. Ona tri dana viška – to je zbog prestupnih godina...“ (Aleksandar Solženjicin, „Jedan dan Ivana Denisoviča“)
Zaista, već na prvoj ravni grubog posmatranja moguće je ustanoviti nemačko-rusku korelaciju, Man (Hans Kastrop-Klavdija Šoša) – Pasternak (Doktor Živago – Lara) – Solženjicin (Ivan Denisovič – Matrjona). (Solženjicin kao, da parafraziramo, Dostojevski po drugi put među Rusima, zapisuje po mrtvom domu istog, možda još goreg Sibira.) Ali na toj istoj ravni ova korelacija nema svog uzročno-posledičnog objašnjenja. Ona razodeva i razdire nakinđureno tkanje ove ravni, kao crna rupa tkanje prostora, kao klešta kancera tkivo tela bolesnika, kao „Odelenje za rak“ tk..anja soc-realističke literature. Na višim nivoima razmišljanja i doživljavanja, odnosno sozercanja, o toj korelaciji, korelaciji tamnice za teške osuđenike i bolnice za teške bolesnike, moguće je misliti ili kao o dubljoj kauzalnoj korelisanosti ili kao o nekom jungovskom arhetipskom sinhronicitetu ili o geteovskom (brankovskom-zmajevskom) totalitetu svetlog središta „Unum-Bonum-Verum“. Ili, prosto, kao prostoj pravednosti kojom se ne samo zaodeva, ne samo izgleda nego baš jeste, da parafraziramo Hamleta, sam Univerzum.
„Nije tekla kuću ... Nije se upinjala da kupuje razne stvari, i da ih zatim čuva kao oči u glavi. Nije marila za haljine. Za odeću koja ulepšava grdobe i zlikovce. Neshvaćena i napuštena čak i od muža, izgubila je šestoro dece, ali nije i svoju otvorenu narav. Tuđa sestrama i zaovama, smešna, glupo radeći za druge sve badava, nije ništa stekla do kraja života. Samo prljavo belu kozu, šantavu mačku i fikuse... Svi smo mi živeli u njenoj blizini a da nismo shvatili da je baš ona onaj pravednik bez koga, kako kaže poslovica, nema sela. Ni grada. Ni cele kugle zemaljske.“ (Aleksandar Solženjicin, „Matrjonino domaćinstvo“)
2.
Prozni fragmenti (dnevnik) „Pogled s čarobnog brega“ našeg uglednog bibliografa i književnika Dušana Pankovića, predstavljaju njegovu četvrtu knjigu memoarske i meditativne proze. Može se ona čitati, promišljati, doživljavati i sozercavati posebno, odvojeno od prethodne tri knjige, „Lirskih memoara“, „Epikura“ i „Saskih skaski“. Ali, u suštini, ona predstavlja završni segment tetralogije. Za njeno razumevanje, kao što je to, uostalom, čest slučaj, poznavanje biografije autora, bar u osnovnim crtama, je od presudnog značaja.
Dušan Panković rođen je 1928. godine u Sremu, u Sasama (Novim Karlovcima), podno „ušća“ dobre i pitome Fruške gore (mons almus) u Dunav. U ranijih par generacija u njegovoj familiji skoro svi su bili seljaci, pre toga krajišnici-graničari, doseljenici iz Like pod Marijom Terezijom. Kao najstarije preživelo muško dete sledio je sudbinu najstarijeg rođenog strica, čika Brate. Poslali su ga, uoči Drugog svetskog rata u Gimnaziju u Sremske Karlovce. Bili su to njegovi prvi usponi uz intelektualne, emotivne i, uopšte, životne bregove Brankovog Stražilova. Surovo i krvavo doba ratno delimično provodi u Karlovcima, delimično u Sasama, a nakon oslobođenja učestvuje, u vihoru iskrenog romantičnog zanosa, u najznačajnijim radnim akcijama u obnovi i izgradnji zemlje (Šamac-Sarajevo, Brčko-Banovići, Novi Beograd, Svetozarevo). Kao student slavistike Filozofskog fakulteta u Beogradu, po povratku sa radne akcije, uhapšen je i u lisicama proteran kroz selo, zatvoren u sreskom zatvoru u Staroj Pazovi, a potom deportovan na Goli otok našeg „arhipelaga gulaga“. Tamo provodi narednih dvadeset tri meseca i četri dana. Logoraški dani ostavili su na njega neizbrisiv utisak. Po povratku sa Golog, a stalno u njegovoj senci, završava fakultet i radi kao profesor srpskog jezika i književnosti u školama u Inđiji, Doboju, i potom, opet, Inđiji. Nakon Titovog pisma sedamdeset i druge, u jesen, otpušten je, kao bivši IB-ovac iz službe u Gimnaziji. Zapošljava se u Narodnoj biblioteci u Inđiji. Zadešava ga teška, zmaj-jovinska zdravstvena situacija u porodici. Sin boluje od juvenilnog dijabetesa, žena – od kamena u bubregu, artritisa i TBC-a. I njemu samom odstranjuju, zbog kamena, jedan bubreg. S vukovsko-geteovskom, upornošću i racionalnošću, i s ne malo materijalnih nedaća, radi na srpskim bibliografijama i objavljuje, s decenijskim razmakom između tomova, kapitalno trotomno delo. Nakon toga objavljuje tri spomenute knjige memoarsko-meditativne, lirski akcentovane proze. U jesen 2007. otkriven mu je rak pluća. Leče ga radioterapijom na Institutu za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici. U poslepodnevnim i večernjim šetnjama oko Instituta „Pogledom s Čarobnog brega“ sagledava svoje vreme i preispituje sebe kao svedoka i učesnika. U njegovom domaćinstvu žive pas i tronoga mačka.
U „Lirskim memoarima“, ukratko rečeno, Panković se priseća boja i mirisa fascinacija svoje mladosti, koje nadograđuje neobičnom filozofskom životnom zrelinom u romanu „Epikur“. Panković, sinhronicitetno Vasi Popoviću i slikaru Branku Oreščaninu, opričava zavičajni Srem, Sremce, njihovu narav i jezik kao ogledalo te naravi sa sredine XX veka, jezik i narav koji nestaju i većim delom već su nestali kao čarolijom odneti u nigdinu. U „Saskim skaskama“, u predvečernjoj atmosferi duhovno poljuljane ali još fizički krepke starosti, razotkriva okovno tešku hermetiku zadaha golootočkog kazamata, Pankovićeve proklete avlije. Intencija je primetna i tako tipično ljudska. Ako je hirom sudbine i morao da nosi od mladosti kroz ceo život ovaj svoj pečat bilo bi pravo i istinito, ma koliko inače bolno bilo, da ga se razreši (kao u Čehovljevoj „Činovnikovoj smrti“ gde reč prašćajte, oprostite (meni grešnom), biva transformisana u razrešite, oslobodite (me)), pre odlaska u onostrano izvansebije. To je njegova poslednja pričest pre iskoraka u, kako kaže, „prdinu baru“.
Pa ipak fatum je hteo još jedan korak, i to ne u baru nego, ponovo, uz Čarobni breg. Nekako jungovski sinhronicitetno kao što se Aleksandar Solženjicin, pisac „Odela za rak“, pred kraj života ponovo obukao (obuhvatio) i stopio sa odelom svoga dela-života.
Sadržaj Pankovićevih „Pogleda“ ... , baš kao i sadržaj „Čarobnog brega“ je raznorodan, samo naizgled haotičan. Na prvom nivou opservacije to su u mukama činjeni, često krajnje naturalistički, remarkovski, kratki i krotki (u smislu „Krotke“ Dostojevskog) zapisi o egzistencijalnim problemima teških bolesnika na Institutu za plućne bolesti u Sremskoj Kamenici. „Sad sam u u savremenoj drugačijosti“, kako kaže Panković koji ima ulogu i „čedno natmurenog“ posmatrača i učesnika u toj velikoj egzistencijalnoj drami, menjajući, kroz tok pripovedanja, mesto relativne granice između ovih uloga. I baš time autor kroz redove svoga dnevnika (a dakako i između njih), u nenametljivoj ali u upečatljivoj meri, razvija filozofiju psihofizičkog paralelizma, sledeći njene Novovekovne izvore, od Lajbnica i Spinoze do naših dana, do Sartra i Froma. U fragmentima on se dotiče psihofizičke filozofske pouke i svaremenih prirodno-tehničkih nauka i njihovih korifeja, nuklearne fizike, kosmologije, informatike. Kako beleži, u svojim delima „interesovanje sam preneo sa socioloških uslovnosti čovekove opstojnosti na poniranje u psihički kosmos ličnosti ... Ja sam tu samo zainteresovani posmatrač i nesretni objekat izvršenja naloga i hirova sudbine“. I: „Opet sam utonuo u neko samoposmatranje. Ko šta traži u toj pustinji? Stalno usmeravam svoj durbin prema kosmosu svoje Usebije. Opazim poneku planeticu, ali sunce oko kojega se vrti ne mogu da uočim. Postoji li ono i oko njega poredak?“ Time se, sinhronicitetno Crnjanskom, kroz suptilno filozofsko ozračje i očarje epsko seobno i osobeno translira u lirsko. Neke njegove rečenice moguće je prezentovati kao vanredne katrene:
„Više slutim
nego što zaključujem,
više nagađam
nego što zapažam.“
Ličnosti koje Panković opisuje uglavnom su obični ljudi, sapatnici : „onaj“, „dežmekasti“ i drugi. No, često, oni se mogu shvatiti i kao njegova alter ega a sami opisi se, pokadšto, metafizički, a posebno filozofski, dijalogizuju u tradijici servanteovskih, iliti Don Kihot- Sančo Pansa-ovskih replika u pojedinim momentima istaknuti sremskim, Vasa-Popovićevskim suptilno humornim akcentima (priča o seljaku koji pušnicu sa šunkama i kobasicama obmota bodljikavom žicom kako bi je zaštitio od lopova-komšija, priča o ragi, metafori ljudskog života, kojoj, da bi je kao gojnu lakše prodali, trskog uduvaju vazduh u creva). Mogli bismo ovde, parafrazirajući reči Radmila Đurđevića o Vijon u i njegovom katrenskom epitafu, reći, Panković niti pati, niti preti, niti psuje, niti jadikuje; on jednostavno konstatuje ko smo, šta smo i kakvi smo, opredeljujući se za „čednu natmurenost“ kao najprikladniji oblik izražavanja jedne silne samosvesti. Ona se, dakako, psiho-fizički translira u „čednu natmurenost“ epohe.
Ali, u širem smislu, Pankovićeve ličnosti su i književnici, umetnici, filozofi i, neizostavno, političari, o kojima je učio, s čijim učenjima se saživeo, pod čijom presijom je živeo.U dnevničkom zapisu od 7. X, Panković gradi jedan vanredno uspeli kontrapunkt, između Šandora Petefija, nebeskog pesnika, romantika i revolucionara, koji skončava, da parafraziramo reči Tomasa Mana o jednom liku iz „Čarobnog brega“, kao vojnik i kao junak, i njega samog, neznatnog, nalik Hansu Kastropu. „Šandor je, možda,mislio da je najveličanstvenija žrtva poginuti u boju za slobodu. Ona je u toj distanci uvek bezoblična ili našminkama ličnim zamislima. Potomci mu okitili oreolom slave izgubljenu glavu. Čovek nije sam, ne živi samo za sebe... opstojava samo s drugima, u zajednici s njima, među drugima, u neraskidivim odnosima s drugima: ekonomskim, etičkim... Ali umire, gubi glavu, stvarno nestaje samo sam, samo pojedinac. ... To je tužna, neizmenjiva i nenadoknadiva fatalna činjenica. Sunce i dalje sija, kolektivni duh i dalje uzavreo pali maštu, opija emocije pojedinačne i opšte, zajedničke, a njega, palog, nema. ... Nazirem i prozirem na trenutke, osetim u magnovenju nesklad iskrenosti moje svesti prema fizičkoj egzistenciji. Oni i nisu sklad, svako ide svojom stranputicom.“
Kulminacija dijaloga i rasprava među ličnostima dešava se u dnevničkim zapisima od 22., 23. i 24. X, po Pankovićevom povratku u bolnicu i izlaganja terapiji radioaktivnog zračenja. Sve, s tim u vezi, autor izlaže u komplementarnim dualitetima. Samo zračenje, šta više, ima, bar u podsvesti bolesnika, dualitet u – streljanju i sve nalikuje atmosferi Pasternakovog Hamleta usamljenog na sceni egzistencije sred prodornih pogleda (zraka kroz binokle) publike, poput Isusa u maslinjaku Getsimanskog vrta. U takvoj atmosferi, Panković otpočinje „razgovore“ s književnim korifejima, Dostojevskim, Kostićem, Crnjanskim, Ćopićem, Lalićem, o najuniverzalnijim egzistencijalnim pitanjima. O egzsitenciji, tj. o smislu života, odnosu jedinke i društva , etici, tj. o smislu dobra i zla, estetici, tj. o smislu lepog i umetničkog, o esenciji, tj. o religiozno-duhovnom. To je, nije preterano reći, srž čitave jedne istorije ljudskog društva (sa politikom kao đavolom i anđelom), kao i istorije filozofije, književnosti i umetnosti. Ni jednim od eksplicitno ponuđenih, parcijalnih odgovora, sa ma kog intelektualnog čarobnog vrha dolazili, Panković nije zadovoljan. Sve parcijalno ostaje nedorečeno, nerešeno ili bar pod dubokom sumnjom. Ali pažljivi čitalac može naslutiti duboko rešenje koje svedoči celinu na fonu plime i „zime našeg nezadovoljstva“. Panković, naime, u pauzama rasprava, pominje posete, u stvarnosti i sećanju, trojice bliskih prijatelja, kolega profesora. Prvi od njih je Nikola Košević, vajar i slikar, rafiniranog i retkog, vizantijskog koliko i pozno-gotičkog, duhovnog s tendencijom prema svetovnom i obrnuto, etičkog i estetičkog senzibiliteta koje Panković prosto, ali nikako požorativno, naprotiv, naziva „starinskim humanističkim vaspitanjem“. Drugi od njih, na žalost već pokojnik, preminuo od raka pluća a koga Panković oživljava u sećanju i kroz priču Radmila – Rađa Đurđevića, je Milan Adžić, profesor matematike, sajdžija, „mikelanđelovski aktivan i leonardovski radoznao“, renesansan koliko i barokni, sa predstavom o nadbiću, Bogu, kao o velikom arhitekti i mehaničaru, Spinozinom deus sive natura, koji prestabilno harmonizuje prividne haose individualne sudbine. Treći je već spomenuti porofesor književnosti i lakokrili pesnik, golubar, Radmil – Rađ Đurđević, koga su „odisejske zle bure odvojile od potpunijeg rada na poeziji“. Kroz njegovu poetičnu psovku koja, povezuje oba prethodnika i njega u trojicu, i tu trojicu i Pankovića, dobija se duboka istina koja svedoči o celini uređenog sveta a koju su tako lepo izricali renesansni moreplovci sa Jadrana i Mediterana sentencom vivere non necesse est, navigare necesse est (živeti nije nužno, ploviti jeste). U ovoj metafori o tri prijatelja nema ničeg ni pretencioznog, ni blasfemičnog. Naprotiv, Pankovićeva Usebija se razrešava i razjašnjava kao ne mirenje nego stapanje sa svetom, „mojim univerzitetom“ među „poniženima i uvređenima“, u celinu, kao shvatanje da:
„20. ... carstvo Božije neće doći da se vidi;
21. Niti će se kazati: evo ga ovdje ili ondje, jer, gle, carstvo je Božije u vama.“
„Jevanđelje po Luki“, gl. XVII.
Kompleksi ličnosti akcentuju se kompleksima metafora, komplementaritetima dualiteta, gađenje i strah, s jedne, i, Arijadna (ključ za probijanje kroz lavirint) – Ikar (uzlet u slobodu), s druge strane životne medalje. Na daljem nivou posmatranja i analize problemi biološke egzistencije iskazuju epistemološku sličnost i pomeraju se ka problemima psihološke, sociološko-istorijske, naučno-filozofske, umetničke i duhovne egzistencije. Ili, kako kaže Panković: „Šukanje. Nisam znao da sam sklon tolikom šukanju. Sebe sam doživljavao kao sklonog refleksiji, kontemplaciji, koji iz tog izvlači praktične konsekvence. Vidite, nastavljam šukanje. Možda ne znam da prekinem trućanje, ali osetim kad zabludim u carstvo sniženog praga razumnosti. Bio sam bliži razmišljanju o sociološkim uslovljenostima čovekovog bitisanja nego o njegovoj prirodnoj prirodi. Da, da ... Čovek živi nadbiološki biologizam u društvenom i prirodnom okruženju.“ Tako se pred duhom čitaoca iz sićušne lampe Pankovićevog dnevnika dižu se čitave ljudske komedije i tragedije ophrvane strastima i mislima, fragmentarno, pa ipak, svetleći celovitost: „Za takve - kontemplativne tipove kažu da su inertni, neaktivni, lenji, trapavi, neokretni i u životu nesnalažljivi, spori, teški za komunikaciju. Nije daleko od istine da i ja, možda, nosim taj kompleks. Znam da lenj nisam bio. Ni neaktivan, takođe. Ni sanjalački tip. Ali, ni previše otvoren niti previše povučen u sebe. Što bi se reklo, sasvim običan, osrednji. Mislim, kao i svi drugi ljudi.“
Pankovićeve dnevničke zabeleške sa Sremsko-kameničko-fruškogorskog čarobnog brega imaju, po prilici na sredini, jedan, filmskim jezikom rečeno, kratki montažni rez. Reč je o retrospektivnom (memoarskom) dnevniku jednog dana Dušana Pankovića na Golom otoku. Formalno i sadržajno taj rez (prekid) je ključna spona (veza) ne samo između tragičnih dana i događaja Pankovićeve mladosti i starosti, nego, uopšte uzevši, tragične sudbine čovekove, pojedinčeve, na našim i svetskim prostorima. U okviru tog reza mini-esej o tragaču, prostoj mehaničkoj spravi za prenos materijala na gradilištu u koju su golootočani bili „uprezani“ i terani, zauzima posebno mesto. On simbolično slika centralno moralno raspeće epohe. Panković parafrazira poznato pitanje: ima li smisla stvarati umetnost nakon Aušvica, analognim pitanjem: ima li smisla tragati, tražiti pomilovanje nakon tragača:
„Tražim pomilovanje
za sužnje, care, pomilovane
koji gledaju uvek preda se
ma kuda pođu i korače,
s kojima niko neće da stane
i kad ih nevinima opet oglase,
i kad plate caru harače.“
Desanka Maksimović, „Tražim pomilovanje“
Život Marka Tvena omeđila su dve uzastopne pojave Halejeve komete. Život Dušana Pankovića – dve najveće svetske ekonomske krize, s crnim obeliskom domaće hiperinflacije devedesetih. Pa ipak, on sebe ne doživljava ni kao Cezara u sumrak martovskih ida niti kao „Gallo morente“-a, a njegovi dnevnici, u suštini, nemaju intenciju korčaginovskog superheroizma, niti jovovske prepirke ni „Svakidašnje jadikovke“.
„Bez sjaja zvezde udesa,
što sijaše nad kolevkom,
sa dugama i varkama.
- O Bože, Bože, seti se
svih osećanja blistavih
koje si meni zadao.“
Tin Ujević, „Svakidašnja jadikovka“
Pre liče na Montenjeve eseje i Vitmenovu pesmu o sebi – ali među svetom – takvim kakav je, ili bar takvim kakav mu se ukazuje, u Sokratovom smislu. Zaista, Panković eksplicitno upućuje kritiku savremenoj književnosti i umetnosti uopšte, usnuloj u modernom kompjutersko-internetskom svetu. Književnost se po njemu ne sme zavaravati oveštalom frazom da je njeno da samo pravilno postavlja pitanja dok čitaoci i nauka treba sami da nalaze istinske odgovore (inače bi Sfinga bila najveći umetnik – „Ko ujutro ide na četiri, u podne na dve a u veče na tri noge?“). Baš kao što se ne sme zanositi ni suprotnom utopijom da predeterminiše matricu opšteg ljudskog ponašanja, izvan koje je sve kič. Deoba na pravilno i istinito u književnosti vodi u šape đavolu. Od Pankovića, kao i od Mana i Getea, možemo se, kao i oni od nas, učiti da, parafrazirajmo Hajzenberga, :“ne treba dopustiti degeneraciju svih drugih spoznajnih organa na račun razvoja same racionalne analize, da treba dostići realnost svim nama podarenim organima i nadati se tome, da će u tom slučaju realnost koja će nam se otkriti odraziti bitno, „Jedno, Dobro, Istinito“.“ (Verner Hajzenberg, „Geteova slika prirode i naučno-tehnički svet“) Ili, Po Pankovićevim rečima: „Dedukcija, indukcija tradukcija izmešane do neprepoznatljivosti, do nerazdeljivosti.“
Obratimo, sada, pažnju na formu Pankovićevih „Pogleda“. Knjiga je, kao što je uostalom uobičajeno u dnevničko-memoarskoj literaturi, podeljena na fragmente, tj. dnevne zapise, od kojih retko koji prevazilazi dužinom jednu stranicu a sadrži najviše desetak relativno kratkih pasusa. Rečenice su, takođe, najčešće kratke, a čak i one retke, formalno duže, razdeljene su interpunkcijom. Tako unutarnji i spoljašnji znaci interpunkcije na prvi pogled dodatno dele i sitne čak i tkivo književnog sadržaja, kao starost tkaninu života. A to opet konvenira karakteru testamentalne književnosti koja, da parafraziramo Desanku „nema više vremena za duge rečenice“.
No, s druge strane, interpunkcioni znaci deluju tenziono (naponski i podvižnički) i time dinamizuju njima ograđeni sadržaj dajući mu energiju da ih transcendentira i poveže se u neočekivanu celinu. Takav kontrast ima, međutim, više varijacija. Kod Crnjanskog u „Lamentu nad Beogradom“ interpunkciono dinamizirani atomi suza prerastaju u snažni plimski talas ozarenja koji se u krešendu kreće „sa široke reke“ i penje na „Avalu plavu, u daljini, kao (čarobni) breg“. Kod Selimovića u „Dervišu i smrti“ interpunkcioni znaci, kao podvodni okeanski zemljotresi kreiraju sveužasavajući, svepotopni cunami. On zamahom sile potapa svaku barku i razara svaku obalu egzistencije. U Kafkinom „Zamku“ opet, interpunkcioni znaci su svičeri, preusmerivači. Oni neprestano menjaju, alterniraju, pravac prostiranja talasa, od pučine do obale-brega, i obrnuto. Tako krajnjeg efekta kretanja talasa, ni katarze ni kataklizme, i nema, ili, po Disu, „nema smisla remetiti besmislenost u svom toku“. Kod Pankovića je rešenje još neobičnije. Interpunkcijom usmeravani psihološki talasi nadanja nad životnim aktivnostima („što je kadar stići i uteći“), talas od obale-brega (izvesnosti) do pučine (propasti) i suprotni talas od pučine (propasti) do obale-brega (izvesnosti) se sučeljavaju, superponiraju i daju maksimalno harmonizovano, rezonantno, stanje. Njega fizika naziva stojećim talasom („i na srašnom mestu postojati“) u kome istovremeno trepere usaglašene sve tačke, od pučine do obale-brega. Svako u takvoj životnoj postojanosti i opstojnosti zauzima po pravdi nebeskoj svoje mesto, a još je pravednije što u toj nebeskoj jerarhiji pseudo-dionisijevskoj (psihofizičkom paralelizmu Srednjeg veka) nijedno mesto nije suvišno, nijedan napor uzaludan.
„Rascvetali jablani i kruši
Popili tumani nad rekoj;
Vihađila na bereg Kaćuša,
Na visokij bereg, na krutoj.“
Kakva je, dakle, knjiga „Pogled s Čarobnog brega“ Dušana Pankovića. Ne teče slavu ... Ne upinje se da kupuje čitaoce, i da ih zatim čuva kao oči u glavi. Ne mari za skupe haljine radnji, zapleta, metafora, za odeću koja ulepšava grdobe autorske samozaljubljenosti i ne zasenjuje prostotu neukog publikuma. Pomalo je neshvaćena i napuštena čak i od samog Pankovića, izgubila je neke časove i datume, ali nije i svoju otvorenu narav ni čednu natmurenost. Tuđa podsmešljivim kritičarima, rađena za badava, nije ništa stekla do kraja života. Samo šantvu mačku i finis operis... Ipak svi mi živimo u njenoj pravednoj blizini.
Vladan Panković
Dušan Panković
POGLED S ČAROBNOG BREGA
(KNJIGA ŠESTA?)
PROLOG
Našao sam se ovde, na brežuljku iznad same Zmajeve Kamenice, pod starost, kad čula već počinju da neme, a bolest osvaja i plotsko i duhovno u meni. I, dok drugi spavaju, ja bludim po svojim mislima i sećanjima. Zapisujem što mi naleće bez reda i pripremljenog plana. Po tome je ovo pisanije slično ili liči na romančić „Epikur“ ( i zato je upitno naslovljeno kao „Knjiga šesta?“ u „dan šesti“ – sinhronicitetna aluzija). Kad sam iz sobe broj 12 pogledao kroz prozor, prva asocijacija mi je bila: sad sam na kraju puta, u lečilištu, kao junaci romana Tomasa Mana „Čarobni breg“.
Oskudne mašte i oslabljenih tvoračkih mogućnosti, oslanjao sam se uglavnom na sećanje, a u njemu je, valda, živela i doživljajnost... Zapisujem viđeno, doživljeno, zapamćeno... Ne da mi mira, proganja me i povremeno zamuči Jungova misao „da nema bezazlenih, nevinih, sećanja“. Uhvaćen u mengele dilema i trilema tumačenja značenja jedne rečenice Svetislava Basare da je „Pisanje ... uobličavanje svoje unutarnje haotičnosti“, ja sam to preveo tako što sam zaželeo da pišem o svojim doživljajima, dabome ne onako kako se to radi u pikarskom romanu, već o svojoj doživljajnosti okolne zbilje kao o istini o doživljenom.
Zbunjen, pomalo zabrinut za sebe i za sve što je moje i biće takvo i kad mene ne bude, uveden u ovu zbrku misli i primisli i Rakićev stih, bolje reći zarez, misao i smisao Rakićeva stiha „Da proživim život u trenutku jednom“. Zalepila mi se u tom kolopletu mogućih značenja i tumačenja ovog poetskog iskaza rečenica našeg cenjenog i poštovanog profesora uporedne književnosti Voje Đurića o ovom stihu: „Ko može jednim pogledom da obuhvati sav zažareni trag svojih puteva ... Niko to ne može, a svako bi hteo – da ima bar u jednom trenutku celog sebe“. Učini mi se takav zahtev sebi kao daleka mistična tlapnja, a drugi put kao zbilja u obliku varke: izađe mi pred oči i kaže – Vidi me, Vidiš li me? Ja sam tvoj san i tvoja java o tebi bivstvujućem.
Prva noć mi je protekla tako. Večna zapitanost bez odgovora. Sutradan sam hteo da to zapisujem, a nisam imao ni čime ni na šta. Dr. Darinka Kukavica, koja me je lečila u Klinici za tuberkulozu i granulomatozne bolesti u Institutu u Sremskoj Kamenici poklonila mi je ovu svesku. U njoj sam zapisao trzaje svojih poslednjih neznanja i osećanja. U toj svesci crvenih tvrdih korica zapisivao sam svaki dan svoje kržljave misli. Prikupljao krnjutke svoje razbijene pažnje, razvejane koncentracije,uspaničene egzistencije. Pabirčio. Da li sam time rasterivao svoje nedoumice i strahove? Ne znam.
Tako je nastao „Dnevnik s čarobnog brega“. To znam.
29. IX 2007. g.
Osamnaesti septembar 2007. godine je zloslutan dan. Kao i obično, izjutra, bio sam u kuhinji. Iznenada sam se zakašljao. Malo znoja, hladnjikavog, po leđima jeza. Ispljunuo sam u lavabo: - KRV. Pa još, i opet, i opet, pa opet – krv. Po boji sveža i po koja gromuljica, i veća, kao želatin. Već usirena. Tako četiri pet minuta. Jeza, što bi rekli, diže mi se kosa na glavi. Strah? Ne znam pravu kvalifikaciju. Sećam se da sam bio zbunje. Od straha? Od bola? Od svega zajedno, verovatno.
Eto, samo nekoliko dana posle, ne mogu da odredim taj kompleks. Možda ne umem da opišem. Znam samo da mi je prva svesna misao – koju pamtim – ako je TBC, onda i oni oko mene mogli bi biti inficirani. Na rak nisam ni pomislio. Mislio sam na njega: šta ako je dobio i TBC. Užasnuo sam se.
Kažu mi: uvek misliš na najgore. I kad spomenu ono „opusti se“, „živi“, „dokle ćeš drhtuljiti“, „kad ćeš živeti“. Seti se izreke koju je zapisao Meša Selimović: „ Boj se ovna, boj se govna, pa kad ćeš živeti?“. Pomislim: pa život i jeste baš to. „Opusti se“ je bekstvo u želje, u luku spasa koje nema.
Eto, od kud se i kud god se okrenem: život, o životu, a jasne definicije nema. Niko je ne precizira. Kao u modernih teoretičara: kad nisu načisto sa svojom recepcijom, sa neuobličenim svojim doživljajem posmatranog, kad nisu u stanjuni svesno da predmet svrstaju, najjednostavnije im je da posmatrano ocene kao šund. Nikad niko nije napravio spisak šunda, pa njihov iskaz uvek više govori o njima nego o predmetu.
Radi li se i ovde o psihičkoj kompenzaciji? O alibiju? Ovi pojmovi, u prof. Nikole Miloševića su ovako opisani, objašnjeni: „psihički temelj kompemnzacije predstavlja osećanje niže vrednosti, dok psihički temelj alibija predstavlja osećanje moralne nepodobnosti“.
Sud o šundu najčešće nije donesen na osnovu analize. Nije dobro doneti brz zaključak. Čini mi se da takav postupak uvek ispoljava, obeležava neko, baš neko skrivanje, dakle, obelodanjuje kompenzaciju u psihološkom smislu reči. I, da bih ja doživeo, saznao, spoznao njegovu istinu o predmetu o kojem sudim, kao i, osobito, istinu o onome koji sud izriče, - na šta ili na koga mogu da se oslonim? Na svoj uisak, doživljaj – svakako ne sasvim? Na svesne radnje: posmatranje, kontenplacija – analiza – zaključak, sud? Dovoljno? Nije. Na šta još? Na svoj rođeni doživljaj? Da li je on veran? Da li je put za traženje istine? Nije, ali je najuticajniji i mnogi od toga dalje i ne idu. Najčešće izriču sud o čoveku na osnovu svog prvog utiska, dakle, ne dovoljno obrazloženog suda. U politici je to uobičajeno. Nekima to donosi sreću, drugima odnosi i glavu (u najgoroj varijanti lične (ne)sreće), ali donose mu nespokojstvo, uznemirenost, stalnu strepnju... obavezno.
Da se manem ovog umovanja. Mislim na njega, kako će kad ja odem, kad me odnesu? Došla su vremena da se ni od fakultetske diplome ne može živeti: ne mogu se podmirivati troškovi lečenja i samoodržanja.
Kako sam blebetao, dok sam bio mlad, sa viškom samopouzdanja i samouverenja o Puškinovom „Bronzanom konjaniku“. Sad se pitam, ne, doduše, prvi put u životu, ali sad brižno i s neprebolnom tugom, zar napredak, malo cinično zvuči ovaj izraz: napredak, - njega treba upotrebljavati samo u označavanju tehničkog napretka, - čovek, pojedinac ostaje uvek u svim vremenima i naprecima sam u traganju za ličnom srećom gažen i skrnavljen – zar, dakle, hod ka napretku mora uvek nekog pogaziti?
Ceo vek sam proveo po malim varošima, kao pesnik Danilov, celog veka sam posmatrao i razmišljao – i razmišljao i pisao! – o malom čoveku, o sudbini i svakodnevlju njegovom; o njegovoj psihologiji, o njegovoj pobuni i smirenju; o njegovom osećanju lične sreće. I onda sam i danas znam da o tome odlučuje izvannasnost: nemilosrdna, grabežljiva, bezobzirna, vučja ...
Pomislim da će mu ovaj moj boravak u bolnici biti uvod u osamostaljivanje. E, to, ta strepnja je i sad kraj mene i u meni. Kuća je brinjenje bez kraja i konca. Stalno uznemiravanje, onespokojavanje. Robovanje svojoj prirodi i svojoj socijalnosti. Priželjkujem solitersku psihologiju. Prodao bih kuću, kupio bih stan i oslobodio bih se briga. Vladan, parafrazirajući poruku i pouku čarobnih bajkovitih stihova „Ježeve kućice“ Branka Ćopića, kaže: Kuća je dom a ne samo sklonište, stanište. Samo u domu imaš neku nadu, spokojstvo u nekoj opsesiji sigurnosti, kao himeru-varku, samoobmanu. Bolje i stim nego živeti život praznih nada i virtuelnih osećanja. Ona, kuća-dom, ti podgreva nadu da se vratiš odakle god da dolaziš i bez obzira gde trenutno boraviš. Makar i u udobnosti kao u zamišljenom raju. Dom je zaštita i kad je u njemu pakao nemaštine i briga.
Kažu mi da ovaj poredak traži aktivizaciju, napor, mobilizaciju svih individualnih potencijala, ili, kako se danas kaže: kapaciteta – umnih, duhovnih i fizičkih. Kao, socijalizam nas je uspavao: bio si siguran za posao, za stan, za kredit, za platu, za školovanje dece, za ... „Sve to mene na nešto podseća/ ali na šta? .../ Pojmiti ne mogu...“ (Jesenjin, „Ana Snjegina“).
Kog vraga ja ovo pišem, gubim noći, ne spavam, a bolest onespokojava? Za koga? Da sebe (ili sebi) olakšam? Da, i to je oblik kompenzacije. Uz njenu pomoć oslobađam se unutarnjeg haosa. I, opravdavam svoju nesposobnost. Kome treba da tako šta čita kad i taj nosi svoj haos i jedva čeka da ga bilo gde i bilo kome istrtlja? Možda crnji od moga? Vreme prolazi. Danas ljudi čitaju ljubiće, krimiće i sve novinarske crne hronike. Relaksirajuću literaturu i njome zbacuju sa sebe breme osećanja lične neuspešnosti, lične nespokojnosti, straha od neizvesne budućnosti... Svi tako beže od sebe, ali bez napora, bez susreta sa sobom. Samo plivaj po ugodno toploj vodi i uživaj. Borba za život u ekonomskoj sferi biva na taj način potisnuta u podsvest, u nesvesno. Bitka za egzistenciju se odvija na ulici, u fabrici. Tamo se sprežeš i rasprežeš s drugima. Sa izvannasnosti. Taj suodnos je nesnosan, preteći, zamoran, uznemiravajući. Svoj identitet nalaziš u krimiću (uspevaš!), u ljubiću (bivaš voljen!), oslobađaš se uza i pritega. Kod kuće si slobodan, sam si sa sobom, čitaš i poistovećuješ se sa srećnima, ali i mukama drugih. Televizija i tako nije ni spas, ni razonoda, ni uživanje: drugi su za tebe izabrali. Individua je umrla: ostala je samo profesija i recepcija, doživljaj van nasnosti. Novi susret s njom potiskuješ u haos svoje doživljajnosti. Uvećavaš ga, usložavaš ga i postaje nerazmrsiv dok konačno ne raspolutiš sebe. Dok aorta abdominalis ne eksplodira.
Ozbiljna literatura je umrla s devetnaestim vekom, bolje reći u prošlom, dvadesetom veku. Na nju nas podseća samo internet u obliku informacije, ali ne kao i doživljaja estetske kategorije.
30. IX 2007. g.
Slušam ljude. Pričaju. Opširno. Onako kako sam pisao o Šaragaru u „Lirskim memoarima“. Mene zanimaju njihovi utisci. Opširnost opisa me nervira. Krijem to. Nije pristojno to pokazivati. Reći će – uobražena budala. Opet kompenzacija. Slušam samo da bih razotkrio ispod priče naratorov goli dojam. Njihov nespretni opis ga teško razotkriva.
„Ovaj“, što je najopširniji kao i da nema utisak o stvarima o kojima priča. Ostalo mu je samo pamćenje. On je, izgleda, svoju percepciju i recepciju zadržao u pamćenju. Nije ih spustio u svoju osećajnost. Njegovo pamćenje je sebično, ne propušta sve u doživljajnost. Ali, „Ovaj“ o nečem priča uvek s ljutnjom, koja ga bez izuzetka odvodi ka zaključku određenom predubeđenjem. Ono i izaziva u njemu ljutnju, čini mi se, a ne sam događaj koji opisuje. Sad, ja tu vezu, njegovu precepciju – pamćenje – doživljajnost, koja je, valda, konačna stanica na putu od posmatranja do doživljaja ne mogu da uočim, razaznam. Tu se uobličava, kroz priču se ispoljava, postaje pojavnost i drugi ga nikad ne uoče, ne doživljavaju kao naratora. „Ovaj“ svoj odnos prema priči, predmetu koji opisuje ili događaju koji interpretira izriče uvek uzdahom: Ah, uh, eh. Otvoren prema pojavnostima okolnim priču još proprati odmahivanjem rukom, zavrti glavom, iskolači oči, zaškripi zubima,trepne na jedno oko ili na oba istovremeno. A ja sam očekivao da će kad tad iskazati doživljaj sam. Avaj, on nije imao dara za apstraktno mišljenje, za uopštavanje, klasifikovanje i kvalifikovanje. Osobito u politici, koja mu je bila omiljena tema. Sve je, meni se tako činilo, kao na slikama Kandinskog: ostavljeno gledaocu da slaže mozaik. Taj drugi redovno složi mozaik, sistem, ipak, samo svoj, a ne naratorov. Sve je razbacano i jedno drugom okrernulo leđa. Pričajući on je samo skupljao ostatke razbijenog suda sećanja, pamćenja.
Gde li je istina, naša, o vannasnosti? U doživljaju ili u čistoj racionalnoj spoznaji. Tup sam da racio i emociju složim.
2. X 2007. g.
Napao me je čir na dvanaestopalačnom. Podmuklo, iznenada i odmah žestoko. Isprve bolni grčevi. Ne pamtim da sam ga doživeo ovakvog bez najave. Užasno je bilo: bolni grčevi, hladan znoj od temena do donjeg abdomena. Sve se složilo u bolove i neprijatnost što to drugi gledaju. Ovde je svima dosta i svojih muka. Srećom, juče nisam krvario. Obradovan, podneo sam napad bez roptanja.
3. X 2007. g.
Od jutros sam opet izbacio krv. I svežu i usirenu. Ponovno uznemirenje. Kako li će se on snaći?
Lekarka je juče rekla da je na skeneru poronađeno da imam na plućima neke promene, ali još ne znaju njihovu prirodu. Odmah su me poslali na spirometriju.
Na skeneru nije bilo strašno. Plašio sam se, savlađivao sam se da ne đipim i napustim ordinaciju. Bolujem li ja i od klaustrofobije? Da, da, u snu su me napadali starhovi od zatvorene prostorije već desetinama godina, od kad sam se vratio s Golog otoka. U Udbinom zatvoru u St. Pazovi proveo sam špezdeset dana u podrumu, na vlažnoj zemlji i bez prirodnog svetla. Zatvoren, sada, kad me skener usisa u sebe i gledam one lampice i beli okvir aparata, počnem da se borim sa svojim fobijama i strahovima. Izdrži, šapćem sebi. Neće još dugo, neće još dugo. Onda se nateram da odlutamu neku misao, fikciju, kako bi ona, ne bi li ona, otklonila nestrpljivu zastrašenost od zatvorenog prostora.
Naš odnos, interakcija s drugima odnosno, doživljaj tog odnosa predodređuje neka naša lična potisnutost. Njome smo, možda, apriorno određeni i ona se uticajno meša u misaoni tok, u naše racionalno. Ili je tako samo u nas slabića, doduše, burne lične biografije. Ne znam ni da li su veliki deklarisani filozofi racionalisti bili oslobođeni njenog uticaja. Na primer, Dekart, Spinoza. Dok sam čitao Spinozinu „Etiku“ tako nekakva misao mi se vrzmala po glavi. Osobito dok sam prelistavao odeljke o „Afektima i o spoznaji“. Onu njegovu misao, sud, da je sloboda „spoznaja nužnosti“, toliko posle njega citiranu, oslonjenu potpuno na racionalno, ne mogu da doživim kao apsolutnu istinu. Čini mi se da i sama racionalnost nije dovoljno snažna da bude u svim prilikama vodilja. Iracionalno, ona nekontrolisana usebija meša se u sve, izobličava i uobličava. Na žalost, u međuodnosima utiče i pred-ubeđenje, obučeno u odelo namočeno ličnim emocijama, utiskom, prvim, naročito.
Neki Spinozinu misao proglašavaju za nepodsticajnu, sputavajuću, kao da sprečava aktivitet, ispoljavanje slobodne volje i izbora i tako u beskonačnost. Ja stalno lutam između „Puteva slobode“ (Ž.P. Sartr) i „Bekstva od slobode“ (E. From).
Je li agnozija atribut ili modus, oblik ili način saznanja? Sokrate, ostaćeš večno mlad i neshvaćen zato što si znao da ništa nisi znao!
Klaustrofobija je postala oblik moje prirode, ili samo njen atribut? - neizlečiva bolest stečena u mladosti kad su me bacili u sared dana u mračni Udbin podrum. Tu sam dsočekao svoj dvadest i prvi rođendan. Nabili su u prostoriju od dvadesetak kvadrata petnaestak „žitara“ i „političkih“ zatvorenika. Zaspao sam na goloj vlažnoj zemlji. Na leđima. Neko je pišao, drugi je ječao: raspinjali su ga bolovi creva punih smrdljivih otpadaka metabolizma. Stenjao je. Borio se da drugima ne zagorčava i onako već smrdljivu zagušljivost podrumske dušegupke. Klaustrofobija je, valda, tu i našla svoje leglo u mojoj uspaničenoj duši. Prestrašenost ju je donela na krilima moje dotle uobražavane hrabrosti.
4. X 2007. g.
O kurjačkoj naravi i gađenju.
Izaziva mi gađenje. Čovek crne masne puti. Kao oličenje urokljive sebične gramzivosti. Nepažljiv, ali nije netolerantan, ni glup. Uvek je kao vuk gladan. Obdaren je silnom pragmatičnom inteligencijom. Razborit. Prava kurjačka narav. Nije lukav, ispoljava svoju egzistencijalnu sebičnost i beskrupuloznost bezobzirno i na očigled svih. Nijedan facijalčni mišić da mu se pomeri. To prevazilazi svaki „razumni egoizam“.
Moj prvi susret s njim.
Doneli su mi pogrešan doručak: med, buter, slatku belu kafu i dva parčeta bela hleba. Seo je meni na suprot. Rekao sam da je pogrešno, da ne jedem ni slatko ni slano. Bezobzirno je svojom prljavom rukom, kakvih higijenskih navika! – prstima koje valjano ne pere ni posle izlaska iz prostorije za pražnjenje ščepao je med ispred mene, koji ni on ne bi smeo jesti! Ne pazeći, svojim prljavim prstima prevukao je preko ono malo hleba što mi je bilo još jedino preostalo za doručak. Đipio sam i udaljio se od stola. Nit ga je moj gest dirnuo, nit je mrdnuo svojim crnim gustim obrvama. Svoje replike je obično završavao: Koj ga jebe. Ovog puta ni to nije izrekao.
Ljut, povređen, osetio sam odjednom nepodnošljivo gađenje. Ništa nisam rekao. Ni on. Njemu je to, izgleda, izgledalo normalno: Ti nećeš, ja ću, što bi rekao Šojić (tačnije lik iz pripovetke „Barabe“ Milenka Vučetića koga je u TV drami igrao isti glumac, Milan Gutović, koji je igrao i Šojića u više navrata), što da se baci. Koj ga jebe.
Čovek, bližnji, - šta to beše? Zašto nisam reagovao javno? Šta sam time prikrivao? Koji je to oblik kompenzacije?
Pričao je: Ne mogu da smislim dr. Z..., ništa mi nije kriv, a smuči mi se kad ga ugledam. Prevario ga je. Merili meni taj EKG, zapričale se sestre, a ja dignem onu gumu, jednu, pa drugu i čak onu nad samo rce. Malo samo i odma je vratim. Uđem kod doktrora, a on gleda onu pantliku i kaže: Ti si pretrpio jedan infrakt. Napišpe on tako i ja dobijem penziju, kao fol srčani bolesnik, a ne fali mi što se toga tiče ništa. Jebe me stega, a pušim. Pomogo mi je i opet ga ne volem. Zašto to, ja ne znam, nisam učen. Tako nekog ne mogu a nije mi ništa kriv. Ne znam, koj ga jebe. Ko bi sve znao. Teraj dalje.
Taj međuodnos tumačen je od vajkada i još uvek ga razjašnjavaju i religija, i filozofija, i nauka, i umetnost. I? Gde su granice tumačenja, što bi rekao Umberto Eko? Dokle seže mogućnost našeg rastumačivanja pojava i njihovog međusobnog odnosa? Rastumačivanje uglavnom osvetli naš doživljaj, lični, ali ne i pojavu. Ona ostaje izvan, po strani, za sebe, i dalje. Racio traži razjašnjenje i zahteva akciju, da se nešto preduzme. Dalje tumačenje zalazi u sociologiju, pedagogiju, organizaciju... oslobađam sebe takvih pretenzija i obaveza.
Bližnji? Kako shvatiti, rastumačiti, dakle, razumski razrešiti Hristovu Besedu na Gori („Jevanđelje po Mateju“, gl. V, VI, VII). Prebiva li u njoj raskol između ideje, zamisli i njenog mogućeg ostvarenja? Čovekoljublja, ideologije požrtvovanja i sveopšte ljubavi... ? Meni je ovo gađenje, dakle moja usebija zamračila i racionalnost i osećanje (utisak, doživljaj). „Razumni egoizam“? Veliki Fjodor Mihajlovič Dostojevski sa već tamničkim životnim iskustvom reagovao je na na ideološku viziju o „razumnom egoizmu“ „Zapisima iz podzemlja“. Kod njega sve neki zapisi: - „Iz mrtvog doma“, Iz podzemlja. Malost, sitničavost, obuzetost sobom, zatomljenost u svoju zatvorenost, bezizlaznost – koga za to okriviti? Veliki umovi XIX i XX veka su verovali u izlaz samo ako se jaki organizuju i donesu, izvojuju prevrat, pa će za njima doći i prepbraženje. I?! Doživeli smo i proživeli smo ostvarenja takve poetike i poezije. I? Najplemenitija ideja nikla u glavi čovekovoj završila je kao zločin, iako je masu potčinjenih, poniženih i uvređenih podigla iz tame i gliba u više eone civilizovanog života. Razilazi li se njegovo (Dostojevskog) čovekoljublje sa njegovim postupcima u životu, onom stvarnom svakodašnjem životu? Ne znam o tome skoro ništa. Jadno je moje znanje. Glupo rečeno. Bolje je: čovek ne može da spozna sebe do dna, svoju dušu da stavi na dlan, svoju ljudsku celokupnost. Sve je naše znanje o nama samima u fragmentima kao ostaci, pabirci misli i sudova grčkih antičkih filozofa. Usebija je duboka kao kosmos. Skoro nerazotkriva. Neispitljiva je i prevazilazi snagu volje, i moć razuma. Život, društvena uslovljenost pojedinačne egzistencije snažno obeležava suodnos pojedinaca. Malo i o tom znam iako sam od mladosti do zrelih godina gutao Marksa. Sad mi se čini da istorija ljudskog društva jeste istorija klasične ... pojedinčeve patnje. Kroz sva vremena, sve mirnodpske epohe i sve ratne vihore. Pojedinac živi u društvu po svim ustanovljenim pravilima, uzakonjenjima i ozakonjenjima međuodnosa i suodnosa, a pravi život, istinski, stvarni događa se, zbiva u Usebiji. U njoj je i bol, i radost, i nadanje i želja, i... Živi za sebe, po sebi, sobom, svojom fizičkom egzistencijom, ali u zajednici i doticaju sa svima drugima, sa istim takvim drugima. Bez njih se ne može. Ne biva robinzonada sveopšti recept, nego samo jedna mogućnost. Slučajnost. O ulozi slučajnosti u evoluciji? Šta o tome znam?
Usebija - zemlja nepoznata.
Terra incognita retrospectalis.
Usebija – tamni vilajet
i golo ostrvo
s čijih se granica
ćuteći
vraćaju
samo Stalkeri.
Usebija – Useobija.
Ima je.
Smrti nema.
Kud sam zabasao? Sve što sam ovde napisao, već je sto puta napisano, pa ovo moje liči na „glavu punu tuđe učenosti“. („Glava puna tuđe učenosti“, tako se jednom, u doba svoje najveće političke moći, Milovan Đilas izrazio o stvaralaštvu Isidore Sekulić. Biće da su povod tome bile Isidorine reči o Njegošu. Đilas je Njegoša gledao „iz blizine“ granitnog i visokog crnogorskog krša, Isidora – „iz daljine“, od ravničarskog preka, ali ne popreka. Ti pogledi se nisu mogli složiti, ali ni razložiti, rastaviti. Verujem da je Isidora pomislila o tadašnjem Đilasu: „Glava puna sopstvene oholosti“. Mogao bih i ja da primetim da ovo moje liči na „glavu punu sopstvene oholosti“. Jedno ne isključuje, nego komplementira drugo.) To nije ni kompenzacija, ni alibi. Mnogo šta sam pročitao, ponešto i zapamtio, možda i previše pročitao, pa nisam mogao sve da sredim i u sistem dovedem. Kao tepsija puna vode: što god više dolivaš, sve više se preliva. Tačnije – koliko god doliješ, toliko i prospeš, preliješ, proliješ. Da bih sve pročitano usvojio, sredio, sistematizovao, osmislio, sažeo u zaključak, morao bih imati ono pšto nemam. Jedino što znam je da de brzopletam u donošenju sudova i puštam da se sami nametnu ili nestanu. Mnogi su se izgubili u bujici svojih reči. Rečitost im je zbunjivala znanje i prikrivala njihovu nemoć razumevanja i rastuumačivanja. U mnogih se to ispoljava kao umna nadmoć nad tekstom o kojem pišu, kao samouverensot, kao supremacija, kao učena nedostižnost. U svakom tekvom slučaju se uvek radi o kompenzaciji. Mene uvek interesuje ono što ostaje u senci pojavnosti, ono što svakog određuje kao individuu.
Bližnji? Ovaj što je izazvao ovaj moj glupi izliv je razuman, pa i tolerantan, ali neobazriv. Tolerantan samo koliko ne šteti, ne ometa njegovu pohlepu, njegov egoizam. Kod svih ljudi baš to se prikriva civilizovanim „ponašanjem“. Neobuzdani egoizam izbija bez dozvole kontrolnog punkta – razumnosti. Išunja se, iskoči, agresivno đipi kao poskok. Iznenada i nenajavljeno. Nema sile: vaspitanja, rutine, drila, treninga... koja to može sprečiti. Možda je takvog posle i sramota, možda takav kasnije doživljaj propušta kroz filtere svojih osećanja naučenog o časti, samopoštovanju i sl. Da li sebi ponešto od toga i zameri ili se time i ne bavi?
„Koj ga jebe.“
Zašto mene baš to i baš sada zanima? Ne znam. Apolone Pitijski, zašto ostavi zavet rodu ljudskom da se muči nespokojstvom, nezadovoljstvom sobom i okolinom. Sobom pre svega. Upoznaj sebe – zapisao si. Samo ponekom si dao i dar da to i pročita. Upoznaj sebe! Još manjem broju i da razume.
Bližnji? Zašto se ja raspinjem tim besmislenim samoanalizama i introspekcijama? Sve je kao dvorac u Knososu – lavirint. Bez pomoći Arijadne ne može se otuda izaći. A ona, ko je ona? Arijadna, smo je Ikar izvan i iznad svega. On je ljudski san o oslobođenju od uza zemaljskih ličnim razborom i vlastitom snagom: svojim moćima se vinuo u plavi krug iznad svih glava. Jedini. Iznad svih je, kao SUDBINA u poimanju starih Grka. Čak i iznad bogova. Njihovih. Arijadna i Ikar – nedostižna simbioza.
Pitao sam servirku: Koji je moj obrok. Obrecnula se na mene kao na adolescenta, kao na maloletnog prestupnika. Planuo sam. I, odmah se snuždio i pokajao. Uvuci rogove, savetovao sam sebe. Navikao sam na to. Od Golog otoka stalno uvlačim rogove pred svima. Tako proteklih pedesetak godina. Sunca i hleba, pa se može i bez slobode. Nju želimo samo kad smo i bez hleba i bez sunca iza rešetaka. Poistovećujemo je sa slobodom kretanja. Bez stražarske pratnje. Na kojoj tački planete to postoji! Opet moje devijantne asocijacije.
5. X 2007. g.
„Ovaj“: nije ona baš blizu nas, al vole da dođe kod Dare. Dara zdravo vole da priča, kao moja žena – Dara, a šta će nek dođe, njen muž umro tako samo pao. Da l će me danas prebaciti na IV sprat? Onda se moram tamo ... A oće l me vratiti ovamo posle... Da vidiš, zakoljem svinje, metem meso u pušnicu, noću osetim neko po avliji se šunja. Da pucam, a nećeš. Ujutru ja razapnem bodljikavu žicu preko vrata pušnice. Sutra vidim krv po vratima. Neka, jebo oca, kad, prvi komšija uvezo ruku. Šta je to? A, eto ogrebo se, kaže i ne gledi me u oči. Šta ti miš – prvi te komšija krade. Tamo u bolnici sve paučina visi doktorima viš glave, a zidovi crni, nisu krečeni deset godina, bog zna kad. Diš ti kad sve pokradoše, a biće promena, sve ove tamo pred narodnu skupštinu, štap u ruke pa ožeži. Kažem ja doktorki, ona kažće, tamo di sam ranije bijo, ode samo ja govorim, av, opasna neka, šta š kad sam ja radio nisam nikom općuto. Imam ja jezičinu neg moja žena, kaže ona meni ne jedared nakrko se slanine i nagulio rakije, pa sad se kupa, progutaće te ta Drina. Ja kad sam imo deset godina, da odakle sam vamno došo, naučioda plivam. Nema tu, biće promena gori neg što je bilo. Kažu na ovom mom radiju ladno jutro, posle toplo. Meni nikad nije zima, a žena grdi što si se razdrljio, nisi se opet valda napio rakijštine, a samo nek ide kući, naždero se pre nedelju dana grožđa, a ne sme da jede šećeraš, sav se uflito od kreveta do kupatila i ondak briše patos artijom, a ja obuko termalku, sneg veje, nema zime za bećare.
- Lekovi, ti novi, na bio hemiju... Svanulo, sunce već granulo, dobro jutro.
Počeo je novi dan. Na istom mestu kao i jučerašnji. Dan se nastavlja. Sad će vizita.Samo što nije. Lekove su podelili, injekcije ubrizgali. Sve teče po planu.
Na istom mestu.
Od jutros sam opet iskašljao jednu gromuljicu krvi. Jedva primetnu. Već sedamnaesti dan. Nisu još sigurni u prirodu bolesti. Sestra kaže da je za TBC nalaz negativan. Štrecnulo me je nešto. Slutnja. Skener je otkrio znatne promene na plućima, ovih dana ću na ultrazvuk srca, pa zatim konačno i na bronhoskopiju. Tek tada će biti sve jasno.
Za divno čudo ne opsedaju me crne misli. Tek magličasta slutnja. Ne mogu da mislim o kraju. On mi nikad nije bio morična tema. Nije mi padao na pamet često i turobno. Morili su me jadi svakidašnji, muke tekuće, u njih sam bio zaronjen od glave do pete. Izbegavao sam i njih seleći svoje muke u rad, zatrpavajući ih u napore. Preveslavao sam reku u druge predele. Pabirčio sam mrvice znanja i nabacivao ih bez reda u glavu. Celog života tako. Tako raspodeljen sam živeo. A, ko nije takav? U tom pogledu sam zdrav u najmanju ruku kao i sav ostali svet. Iz navike prekrivam muke radom. Nešto mi to liči na Kamija. Do duše, moje muke i navike su nastajale daleko pre nego što sam i čuo za njega.
Ikar i Arijadna! Večni simboli čovekove udvojenosti: na antejsku čovekovu privezanost za Zemlju, za tlo, dakle, za muke mučine i – težnju plavim prostranstvima slobode. Je li ova težnja rođena zajedno s nama ili je postala u evoluciji kao bekstvo od muke mučine?
Ovde, na Čarobnom bregu (kao u Tomasa Mana), u bolnici, čas prevladaju emocije, čas se opet selim, ili preselim, u misli.
Opet upade „Ovaj“ ... Tako ja u vojski dobijem grip ... A baš išo u dispantizer... ta stalno prisutna vannasnost, ta pratilja naše jestosti, objektivna realnost prodire u nas, tamo se taloži... Nisam li ja ovim jeremijadama zaplivao u vode Narcisove. Tek je tamo mutno: pravi tamni vilajet. Ovde, u bolnici je čovekova biologija kao na dlanu. Čovekova biologija, do duše, u raspadanju. Ovo je nepatvoreni život. Redovi pre ovih koje sam ispisivao, izmucao, naškrabao, tiču se nekih maglovitih oblasti carstva crnih rupa u duhovnom kosmosu čovekova načina opstojanja i opstajanja. I ti prostori, i sve pojavnosti koje se uvek i ne vide, pa i nisu pojavnosti po definiciji, potiču iz biologije. Matična im je samo ona. I to je međuodnos. Gledam čovekovu prirodu u njenoj najružnijoj varijanti. Bolesno tkivo. Raspadanje. Ne miriše ni kad je mlado i zdravo, u razvoju. Sad, smrdi.
6. X 2007. g.
Odjutros nema krvi u ispljuvku. Već nekoliko dana tako (izuzev jučerašnjeg jutra: grumuljica usirene krvi).
Već je bila noć dobro odmakla kad su ga doveli. Užasno nateknutih nogu, koje vire ispod zasukanih nogavica pantalona: kao plastična kesa puna vode. Guši se, nerazumljivo govori, prestrašen. Debeo, dežmekast, mesine kao u tovljenika. Mešina. Kateter, nosi u rukama plastičnu kesu punu crvenkasto-žutog urina. Stalno se boči s tim teretom. Smeta mu. Premešta je iz jedne u drugu ruku. Odjednom je đipio s kreveta. Vratio se iz kupatila, iz kese se još oceđivao urin. Brisao ga je šakom, a nju otresao. Po sobi trag. I smrad. Onda ju je obrisao pantalonama. Polusvestan, krkljao je od kašlja, šlajm je ipak izbacio u pljucu. Gunđa, celu božiju noć traži sestru. Nešto mu nije pravo. Ogroman je. Ljudeskara. Kao mešina. Sestra mu je dala injekciju, namestila infuziju, namakla mu na nos masku, spasonosnu masku za kiseonik. Gunđa. Sestra mu je u onu prljavu ruku od urina i ko zna od kakvih sve mikroba spustila nekoliko pilula. Gutao je jednu po jednu. Masnog lica, nosa kao babura, raskolačenih očiju, gunđao je. Nešto je hteo, s nekim se svađao u polubunilu.
Gađenje. Oduvek se i mnogo čega se gadim. Moje sve, cela egzistencija se gadi drugog, druge slične. Gadim se njega koji pati. Muči se. Gađenje je eho, valda, neke vibracije nervnog sistema, a patnja je mučna i bolna refleksija tog istog sistema. Valda. Ništa o prirodnim naukama ne znam. Samo piljim i divim se lekarima i sestrama kako to ravnodušno podnose i revnosno rade svoj posao. Liče mi na nadljude koji imaju pred sobom samo jedan cilj: da patnika spasu. Od toga ne prave patetiku. Rade. Delaju. Bez uzbuiđenja.
Rekli bi mi da su to što pišem intelektualistička trućanja. Zdravstveni radnici od toga ne prave filozofiju. Prekidam besmisleno dilemisanje. Ali, gađenje ne mogu da otklonim. Životna pragma i praksa ukidaju svaku bljutavu priču mog zbunjenog doživljaja. Ne znam u kakvoj je vezi strah sa gađenjem.
Gađenje se ipak ne može ničim ukinuti. Da li se samo tankoćutni gade? Gađenje nije ni voljni ni svesni efekat. I ono, kao i sve u čoveku potiče iz njegove biologije. Ono pripada carstvu čovekove prirode u prirodi.
Šukanje. Nisam znao da sam sklon tolikom šukanju. Sebe sam doživljavao kao sklonog refleksiji, kontemplaciji, koji iz tog izvlači praktične konsekvence. Vidite, nastavljam šukanje. Možda ne znam da prekinem trućanje, ali osetim kad zabludim u carstvo sniženog praga razumnosti. Bio sam bliži razmišljanju o sociološkim uslovljenostima čovekovog bitisanja nego o njegovoj prirodnoj prirodi. Da, da, bio sam mlad, stario sam do ove tačke osamdesetogodišnjaka. Možda sada više vidim, dublje ponirem, osećanjima se predajem, branim se tako od neminovnosti kraja koji se približava. Osećam mu dah. Ta okolnost me ne tera na razmišljanje niti izaziva strepnju. Ja se gadim. Istina, gadljiv sam od kad znam za sebe. Samo zato, isključivo zbog toga nisam upisao medicinu. Čovek živi nadbiološki biologizam u društvenom i prirodnom okruženju.
Gađenje i patnja. Oko toga se može logicirati do beskraja i ni do kakvog logičnog zaključka ne doći. Dedukcija, indukcija tradukcija izmešane do neprepoznatljivosti, do nerazdeljivosti. Miks, danas kažu. Gađenje i patnja su nam imanentni. I gađenje i patnja. Ali, svi ih jednako ne podnosimo.
Opet sam se uvalio u gluposti. Valda sam pisao da bih pobegao od gađenja i straha da i mene ne snađu muke kao ovog bližnjeg. Jadnika i patnika. Da se vinem u neke sfere oslobođenosti svih prirodnih uslovljenosti. Čak i sile teže.
Za takve - kontemplativne tipove kažu da su inertni, neaktivni, lenji, trapavi, neokretni i u životu nesnalažljivi, spori, teški za komunikaciju. Nije daleko od istine da i ja, možda, nosim taj kompleks. Znam da lenj nisam bio. Ni neaktivan, takođe. Ni sanjalački tip. Ali, ni previše otvoren niti previše povučen u sebe. Što bi se reklo, sasvim običan, osrednji. Mislim, kao i svi drugi ljudi. Voleo sam časove osame, ali i to nekako specifično: nit sam bežao od ljudi, nit sam neodoljivo žudeo za sagovornicima. Nekada su me malo i zamarali. Čuvao sam se da ne planem i ne pokažem svoju netrpeljivost. I u takvim prilikama sam čeprkao po sebi više nego što sam slušao sagovornika. Razotkrivao sam zašto ta nagla erupcija suzdržane netrpeljivosti, šta ju je izazvalo, koliki joj je intenzitet i dokle će trajati. U meni je kuvalo, a ja sam se s njom borio. Kompenzacija? Odjednom eksplozija. Pitao sam se i nikad pouzdano nisam sebi odgovorio koji je to ventil tolerantnosti popustio, prozviždao i nije eksploziju preinačio u imploziju kao što je dotad činio? Koji? Prekorim sebe i upitam sebe zašto sebe: Ja to nisam hteo, niti želeo. Takvo raspoloženje je odnekud stiglo, došlo, izniklo iz nekih dubina moje usebije i ne znam joj ni svrhe ni razloga. Ja, koji sam se čuvao da svoju privatnost obelodanjujem, posle Golog otoka osobito, striktno i budno da me je glava bolela od izdržavanja, pod stalnom kontrolom, bez opuštanja, sada kao vulkanska lava navire, a ja se još uvek sustežem, zakopčavam, preispitujem sebe. Odlučim da ne planem, pa ipak planem, da ne kažem, pa ipak kažem i kad ne bih morao i kad ne bi trebalo. Eksplozija se dešavala, događala kao grom iz vedra neba. Osobito se intenzivira dok sabesednici razgovaraju o politici. Svako tada ispoljava sebe i dok ja upijam utiske o njima, naiđe to o čemu pišem. Zaključim da su razlozi upovođeni vannasnostima, da nisu samonikli, da nisu bez korena, ali i da nisu iz fiziologije, nego su reakcija moga sopstva na okolna zbivanja, iz interakcije su nastale.
Gađenje. Događa se da se gadim i sebe. Ne svoje biologije, ne samo nje, nego nekog nepoznatog, nesaznatog, neuočenog segmenta mog sopstva, čije ni konture ne mogu da sagledam i domislim. Ponekad ih nazrem, krnje i nikad potpuno. I, kad sam skoro, znam i zašto, ponovo iščitavao Zapise iz podzemlja, rekao sam: Da Fjodor Mihailovič nije ništa drugo napisao sem ovo, bio bi nedostižan. I naljutim se na sebe – zar nisam jednom već napisao, zapisao svoj stav: nema najvećih, nema vrhunca koji ne može dohvatiti ruka čovečija. Ne i svačija, dabome, ima vrhunaca baš ito toliko koliko i dolina, ulegnuća.
Eto, čim se upustim u neko uopštavanje višeg reda, zaglibim se. Sva ta podzemlja (underground) su nesaznatljiva. Skrivena oku i umu. Dabogme, ne i nauci koja ih razotkriva, spoznaje, klasifikuje i ... Znači, jedini koji sve to može tumačiti jeste um, razum.
Ljudi ne čeprkaju tako duboko po sebi. Ne bave se sobom, nego onim što misle da su ocenjuju druge. Da li im je pri tom toplo u sebi? Meni nije ili nije dovoljnio toplo nikad. Ne verujem da sam izuzetak, niti da sam tipičan.
Sve ovo što pišem liči i podseća na šegrtsko znanje dvadesetog veka. Ja sam njegovo čedo. Rodio se tada, preživeo ga, i nadživeo, a pamet, znanje, način doživljavanja, shvatanja ostali su obojeni njegovom bojom. Ovo vreme tek delimično razumem. Ne pojmim ni šta današnji žitelje smara, ni šta ih razgaljuje. Njihove težnje, njihovu površnost, njihova nastojanja da bukvalno „prožive život u trenutku jednom“, da zahvate od njega samo toliko koliko im je potrebno danas, da se mahnu i klone svakog udubljivanja i da dobrovoljno postaju „lutke sa naslovne strane“ tabloida, da... Proživljavam sa decom interneta a da ne znam ni da koristim računar. Kad li me je život prestigao za čitav vek? Zaista nisam osetio. Nisam zapazio kad sam se mimoišao sa savremenošću, kad sam prestao da budem u dosluhu s vremenom, kad je prošlo moje vreme, kad je banulo novo kao iznenadna suvomrazica, kao jato skakavaca, kao letnji pljusak... Nisam bio oprezan, prekorevam se i pitam se da li je moguće dokle god živim da održavam korak sa tiokom vremena koje huji. Zbunjen sam više nego iznenađen.
Sve ovo moje isprazno mozganje samo je labudova pesma, samo rekvijem za prohujalim, nad prohujalo-nestalim. A njega nit žalim, nit veličam, nit omalovažavam. Bilo je ono moje vreme, moj čamac kojim sam mislio da preveslam Letu. Još veslam. Dokle ću? Na Čarobnom bregu sam, a sa uzvišice se vide sve četiri strane sveta. Sad sam u u savremenoj drugačijosti. Ona jest da nije intimno moja, ali sam je po sili nužde, po neizbežnosti sudbinskoj u njoj, a duh mi je na distanci iza i jedva da ga mogu i dozvati.
Je li ovo ispovest ili kuknjava? Ako se ispovedam, izlišno je; ako kukam, ničije uvo neće čuti, svako sluša svoju operetu. Osećam da nešto moram da kažem. Kako zadržati u sebi, a da ne prsnem? Kako se dodvoriti do drugih, a da ih ne povredim? Kako usališiti (zadovoljiti) oba zahjteva kad nepomirljivi teraju jedan kraj drugog?
Nemoj me smarati, kukumavče.
7. X 2007. g.
Razlozi za kajanje
„Ko među ljudima, kad bi pošteno preispitao svoj život, ne bi mogao pronaći slabosti i nedostojne postupke, razloge za kajanje“ (Politika, 6. oktobar, 2007, str.03, dodatak: Kultura, umetnost, nauka. Razgovor s Radoslavom Petkovićem vodio Zoran Radosavljević). Ovo je Petkovićev zaključak, sud u odgovoru na pitanje o eseju „Zašto je Platon bio bolestan“. Platon nije bio prisutan, objašnjava pisac u eseju, kad je Sokrat ispijao otrov i umro. Zašto?
Nedelja je. Čitam Kulturni dodatak Politike. Sve sama kulturna razlaganja i domišljanja.
Jedan sapatnik kuka. Zaziva i preklinje majku (koja je očito davno promenila svet) da ga odvede, da ga vodi, izbavi, onda odjednom nekoga histerično proklinje, kune, preti nekome tamo. Ni naslutiti ne možemo o kakvim razdaljinama se radi.
Krv odjutros nisam izbacivao. Ovih dana ću na bronhoskopiju. Čitam Politikin Dodatak. Piše i ovo: pojam Vizantija i vizantinci nastaje tek posle pada Konstntinopolisa, dakle radi se o viđenju te države, o interpretaciji...
Traženje razloga za kajanje je rudarenje po svojoj biografiji, preoravanje prošlosti, usaglašavanje etičke svesti ondašnje sa sadašnjom.
Uplovio sam u vode etike, zašao, zabasao u sfere morala, što bi se reklo, vladanja i ponašanja.
Izbavljanje i kajanje su susedi. Prvo je krik, vapaj ugroženog, obeznađenog, ojađenog koji više ne može da trpi, da podnosi, kad su mu snage već usahle i malaksale na izmaku, a muke progresivno rastu, rastaču mu telo i duh. Izbavljenje je molba nepoznatom upućena za spas, za okončanje.
U mojim plućima još uvek krklja, siče kao matori gusak, a šlajma nema. Ni krvi. Da li bolest napreduje ili se povlači? Ne brine me niti zastrašuje. Gledam ove i slušam njihove vapaje. Jednostavno ne mogu sebe da nateram da mislim o kraju, o tom bezobličju ništavila. Bojim se samo bolova i nemoći koji će neminovno doći. Posle kraja je kraj. To je jedino izvesno. Bolovi su, bolovi su kazna, rastrzanje, cepanje.
Zašto je Petefi pevao „Ne daj mi, Bože, da umrem na jastucima“? Šta to znači i šta to sve može da znači. Zapenušena revolucionarna glava nije mislila na bolove, na trpljenje, na podnošenje muka, na telo, na plotsku priirodu svoju, nego da padne na bojnom polju za ideale i slobodu... Za nešto što je izvan njega, čemu se predaje oduhovljeni deo njegova bića kao nečem uzvišenom i dostižno je samo putem žrtve, ako se učini žrtvom, ako prezreš svoju fizičko-biološku egzistenciju, ako je trampiš za kolektivni ideal, koji, ostvaren obično postaje izvor novih duhovnih nemira, ličnog uznemiravanja, nezadovoljstva. Bledo nedovoljstvo ideala, njegova ostvarenja, koje je uvek ljudsko. Izaziva ili biva razlog za kajanje. Šandor je, možda,mislio da je najveličanstvenija žrtva poginuti u boju za slobodu. Ona je u toj distanci uvek bezoblična ili našminkama ličnim zamislima. Potomci mu okitili oreolom slave izgubljenu glavu. Čovek nije sam, ne živi samo za sebe... opstojava samo s drugima, u zajednici s njima, među drugima, u neraskidivim odnosima s drugima: ekonomskim, etičkim... Ali umire, gubi glavu, stvarno nestaje samo sam, samo pojedinac. Ili, da ponovim raniju misao-parafrazu, istorija ljudskog društva jeste istorija klasične ... pojedinčeve patnje. Kroz sva vremena, sve mironodpske epohe i sve ratne vihore. To je tužna, neizmenjiva i nenadoknadiva fatalna činjenica. Sunce i dalje sija, kolektivni duh i dalje uzavreo pali maštu, opija emocije pojedinačne i opšte, zajedničke, a njega, palog, nema.
Zašto Petefi baš tako, ako mu je tako šta bio pravi motiv za poetsku izriku – da ne umre na jastucima, pevao, napisao. Kako to prokljuviti?
Ne znam da li je sva ova patetika kraja propadljive trošnosti razlog zakajanje? „Danas žeže što jučer njivljaše“. (Njegoš)
Objašnjenja se mogu uvrstiti u pedagogiju, u istorijografiju, u tradiciju koja osveštava i uveličava slavu etnika, klase, naciona, a slavljenika – Nema.
A tebe nema. To je istina, realnost, realitet, kao što je istina da si samo dok si među i sa svojima. Bližnjima, poznatim i nepoznatim.
Diktira li, ispisa li ove moje rašomonijade nesnalaženja motiv ličnog razočarenja u ono za šta sam se u maldosti borio, pa se s drugima i zamerao? Ostvarenja ideala radi. Ja sam patio, sumnjao u dobre namere predvodnika, i ipak shvatio, konačno i kasno, da je ljudska istorija jača od ideala, da ona nije postvarenje ideala, predmetljivanje ideala, hipostaza, nego ostvarivanje ljudskim sredstvima, ljudskim manama i moćima, njim samim kakav jeste od prirode i društva dat i tvorčevom evolucijom oblikovan... Jednom ja to nisam znao, nisam uzeo u obzir, i... Razlog za kajanje?
Zašto mene stalno opsedaju, rastrzaju misli o pojedincu? Dakle, ne oistoriji, nego o sudbini. Ne mogu da prokljuvim odakle mi ta ideja, čime je i kad mi se uvrtela u glavu. Možda je ovde najintenzivnija, jer ovo pišem u bolnici, pred licem apokaliptične stvarnosti. Možda, možda. Morala je ona u meni tinjati i ranije. Otkad i zašto baš u tom obliku, ne znam. Ta skepsa, ta sumnja u sve, kad pročitavam šta sam ovde sve nadrljao, naškrabao, nervira me. Posumnjam u svoju inteligenciju, u dubinu svoje intuicije, u moć invencije. One zaista nisu velike, ni sasvim male. Tako sam mislio i tome podobno sam delao celog života. Da li ovim podsvest objavljuje strah za koji ja kažem da ga ne prepoznajem, da pred njim ne drhćem, da o njemu ne razmišljam, da... Možda se povodim za svojom sumnjom u iskrenost svoje razumnosti isaradnju svoje Usebije i mene koji pišem, što je svakako svesni i hotimični čin. Sam po sebi. Nazirem i prozirem na trenutke, osetim u magnovenju nesklad iskrenosti moje svesti prema fizičkoj egzistenciji.
Oni i nisu sklad, svako ide svojom stranputicom.
8. X 2007. g.
Uvek je čovek između Scile i Haribde. U svako doba i na svakom mestu. Samo veliki imaju opravdanje da mačem presecaju Gordijev čvor. Mali ljudi trpe, snalaze se u lavirintu života. Žive doživjaje i strepnje.
Jesu li te sve sile izvan nas: sudbina, Scila i Haribda... neprijateljske prema pojedincu? O tome je toliko pisano da je neuputno danas postavljati takvo pitanje. I sam to znam. Ali, odgovora je mnogo. I svi su tačni koliko i falični. Ja posmatram ljudske sudbine. Pojedinaca iz sredine u kojoj dišem.
Ljudi se slabo zanimaju za pojedinca. Oni to više pamte kao slučajeve uvek od njih dalkeo. Neponovilo se. Baš tako. Više ispoljavaju svoje mišljenje, znanje, težnje da saznaju, zainteresovanost za nadpojedinačno: za kolektiv, pripadnost zajednici, odnos prema njoj kao prema kultnoj obavezi i njenom odnosu prema pojedincu... Najčešće su im interesovanja vezana za nacionalnu zajednicu, za svoju pripadnost, i drugih, njoj, za njenu sudbinu i svoje mesto u njoj i njenog mesta u međunarodnoj opšteljudskoj... Sve takve teme vode ka izricanju suda o služenju njoj, odanosti nadpojedinačnom, kolektivnom kao i o mišljenju o karakterologiji naroda i pojedinačnih pripadnika. Obično se takav sud sastoji u razočaranju, da nismo dovoljno valjani i dobri, a da nam ni politika nije odgovarajuća i da ne zastupa dovoljno našu zaslužnost i veličinu. Oj, Srbijo, buno među narodima, zapisao je Oskar Davičo, nekad davno. Njihove replike se uvek završavaju, ljudi u mom okruženju, da političari i nemaju druge predstave o pojedincu nego samo kao o pripadniku, članu nacionalnog kolektiva, ili: još uže – stranke. On nije, za političare, individua, nego član. U svakodnevnoj komunikaciji sam se naslušao sudova o narodu, o naciji, o pojedincu koji nije u stanju da oseti, da providi blagodeti koje mu premudri vođa nudi itd. ... , da nikad nismo složni, da nas mnogi mrze, a mi smo najbolji. Najveći, naj... doduše, mi nemamo izraz za populus i za plebs. Kažemo narod i kad se misli na plebs i kad obeležavamo populus. Ovaj poslednji se u novijoj istoriji zamenjuje terminom: Nacija. Ta terminološka nedovoljnost, uslovljava zamućenost, nepreciznost, zamućuje smislenost i omogućuje šarlatanstvo, pa i ciničnost. Političari obično koriste ovu nedovoljnost i iz nje proisteklu dvosmislenost i pretvaraju je u bezobzirnu demagogiju, rugalicu, koja omalovažava baš taj narod – birače, jer su oni za njih samo birači. Mene to uvek navodi na pitanje da li svi političari razumeju o čemu ili šta govore i da li lično razumeju ili obmanjuju zbok nekih takozvanih viših ciljeva. Tako mi je najubojitiji buzdovan proglasiti nekog izdajnikom, prevarantom i sličnim lepim epitetima iz našeg lepog jezika. Vukovskog. Nikad odgovora ne mogu da nađem. U te dubine čovekovog duhovnog prostora, ali veoma opasne za prosperitete i sudbinu pojedinca – birača, člana kolektiva, koji usrećitelji hoće progonstvom i prokletstvom da usreće – nerado silazim. Na tom putu, vodenom, punom virova, podvodnih grebena i vodojaža, samo je više smerova, a pravac je uvek jedan. Za pojedinca je uvek ista sudbina: jedan paok iz kala, drugi u kao, kako je zapisao jedan srpski srednjevekovni srpski pisac. Ili: Jedna gabela (paoka) iz kala, druga u kao.
O službi nadličnim idealima, o odanosti onima koji uobličuju te ideale, o uparađenim ciljevima, svrhama, o dobrobiti narodnoj, o predavanju svoje slobode u ruke stranke, partije, o stranačkoj disciplini i integritetu ličnosti, o ekonomskoj i sudbinskoj zavisnosti od politike, o Dontovom izbornom sistemu ... mi koji imamo minulo socijalističko iskustvo i današnju stvarnost osećamo kao sudbinu mnogo šta što smo osetili na svojoj koži, o mnogo čemu smo se naslušali, ali svi umujemo kako znamo i ispod njega uvek viri ili neki sitni interes, ili predrasuda o prošlom kao što kažu Nemci O, gute alte Zeit ili strah za svoju sudbinu – posao, nezaposlenost, školovanje dece, pa njihovo zapošljavanje i ... briga je uvek bilo i uvek će biti. One se rađaju u sferi društvenog a trpe ga pojedinci. Jedino oni. Jedino je on stvarni objekt i subjekt. Imam li ja lično u ovoj sferi razloga za kajanje? O malo čemu sam odlučivao, o malo čemu mogu da odlučujem, ali o ličnoj sreći pišem. Nad njom lamentiram. Ona je moja jedina tema. Za sve ostalo imam malo sluha. Imam li ja u sferi politike razloga za kajanje? U sferi javne delatnosti čovekove? Hteo ne hteo, svaka izgovorena reč, svaki gest je istovremeno i javni čin. Nije mi baš jasno šta se podrazumeva pod izrazom angažovani intelektualac.Vidim opet se razgoreva diskusija o tome. Obično se uzima da li je javni čin samo nastup političara, kn jiževnika samo kad govori o politici i sl. preko medija javnog informisanja.
To je moje. S politikom i političarima nikad nisam imao sreće.
9. X 2007. g.
Danas je opet izletela jedna gromuljica usirene krvi. Sutra ću na bronhoskopiju. Opiće me, neću osetiti bol. Među bolesnicima vlada strah od tog zahvata. Neću osetiti bol sve dok se ne osvestim, ne probudim. Oči su mi zamućene. Možda od nespavanja ili bih ja želeo da je od nespavanja. Biće da i za nespavanje ima nekih uzroka: strah od neizvesnosti. Možda Ja samo beži od istine. Možda, samo možda. O svemu znamo ponešto, o sebi najmanje.
Tako nehotice dođoh do Narcisa. Možda Narcis i nije samozaljubljenost, može biti da kraj njega živi i samozabrinutost, briga za sebe, iz koje proizađe hipohondrija. U taj kompleks, narcisoidnosti, mogao bi se uvrstiti i „razumni egoizam“. Ili je sve to manifestacija straha od kraja? Ne znam. Uveren sam da Narcis vrlo lako mutira u Hipohondra. Lako i neosetno. Kad se čovek udubi u samoposmatranje, introspekciju, zapazi baš kad se napreže da prodre u smisao nekih simptoma i sindroma neku neobičnost, nesvakidašnjost: da se, recimo, Narcis združio sa sećanjem. Kažu da ona (sećanja) nisu bezazlena (Jung).
Često se setim, i danas odem na grob pokojnici, prvih dana naše zaljubljenosti –njenih ruku: šake meke i punačke, prsti odnegovani, kratki, a palac, naročito onaj deo što zatvara šaku, iz kojeg izniče palac, boje kao u malog deteta... Odakle mi baš to u sećanju? Igra li u njemu Narcis? Da, da. Ja se dugo nisam osmelio da je uhvatim za ruku. Mom Narcisu to sigurno nije bilo po volji. Mučio me je pojačavanjem želje da joj pomilujem ruku i zadržim je u svojoj. Dečačka stidljivost je prečila ostvarenje. Narcis se sve više gordio, želja se pojačavala i snove pretvarala u čežnutljive nemire, a hrabrost se razlivala kao dugine boje... Čega se sećam? Vizuelnog utiska, te želje-čežnje i nemira ili se kajem zbog ondašnjee neodlučnosti. Sećam se i njene haljine, i sandala, i kako se češljala. Svih okom doživljenih senzacija. I danas bih, kad bih imao talenta, mogao sasvim realistično sve opisati. Idilu zamućuje moj Narcis što je ostajao u senci, nestvaran. On je proždrljiv, sujetan, kvarilački element u obostranoj težnji da se doživi harmonija akvarela u plavoj slikarskoj gami. On je i nestrpljiv i sveobuhvatljivi egoist nezajažljivih prohteva i zahteva. Sujetan je do zla boga. Neizmerno. On je daleko superiorniji od egocentrika. A i ljubomoran je.
10. X 2007. g.
Danas su obavili bronhoskopiju. Bili su vrlo prijazni i učtivi. Prvo su mi uvukli iglu u desnu ruku, dali mi neku malu injekciju u vrat ispod brade, odveli me do stola, vezali me za njega, ubrizgali neki sprej u usta. Zakašljao sam se, rekli su mi da je to dobro, zatim su mi usuli neku tečnost u nos. Peckala je, ali je produvala nos. Više nisam video ništa šta su radili. Stavili su mi neki čaršav preko očiju. Nikakav bol nisam osetio, iako me nisu opijali, ostao sam svestan celo vreme. (Celo vreme – volim tu sintagmu i ne smatram je gramatički neispravnom. Celina - koja nadrasta vreme, i, vreme - koje ruši celovitost, nisu kontradiktorni, već komplementarni.) Neki aparatić sam osetio u desnoj nozdrvi. Valda su kroz njega ili pomoću njega uvlačili sondu u pluća. Moglo je to trajati desetak petnaest minuta. Doneli su me liftom moj krevet do te ordinacije i na njemu me poneli do moje sobe.
Moja spavaćica je bila prljava, a i pohabana, pa su mi dali bolničku.
Još kao student sam posmatrao penzionere na Kalemegdanu: izlizanih laktova, uglačanih pantalona, zamašćenih šešira... Od onda nosim slutnju i strah da ću i ja dočekati starost takav. Siromašan, pohaban, i nemoćan. I, eto, desilo se. Dešava se još uvek: ofucan.
Gadim se tih bolničkih spavaćica. Ali, morao sam. Osetio sam nezadovoljstvo sobom, svojom sirotinjom, siromaštvom. Mlada sestra, izbeglica sa Kosova pita me da li sam se okupao. Odgovorio sam drsko i odurno. Osorno. Takvi tonovi meni naviru s vremena na vreme. Odakle i zašto? Oni budu redovni razlog za kajanje. Nekad se i izvinim, ali baš zbog toga se posle prepirem sa sobom. Koji me đavo tera na tako šta?
I, opet, bližnji. Prebacujem sebi što se odbrecam na ljude koje samo obavljaju svoj posao, vrše svoju dužnost.
Dužnost, dužnoist znači obavljati svoj posao po propisanim i ozakonjenim pravilima odnosa među ljudima. Ja se, eto, drsko i odurno izderah. Na nju, devojčicu, medicinsku sestru. Izvinio sam joj se. Sve je to kasno, moj ćućulajkane, prekorm sebe. Kasno.
Zašto tako postupam? Koja je to psihičćka kompenzacija? Zapravo, šta ja zataškavam time? Opet: Upoznaj sebe, kao što piše na Pitijskom proročištvu. Ovakvog sebe ne mogu da pročitam. Možda bi to mogla bitipotisutost u najdublje slojeve moga podzemlja. Neka crta iz biografije. Kad sam je doživeo? Četrdeset godina sam se čuvao, susprezao, krio svoje ja pred svima, i najbližima, trpeo uvrede političkih bilmeza i podobnih, „moralno-politički“ provokatora i špiclova. Iskaze i izjave svoje bojio sam drugačijim farbama samo da ne bih izrekao svoje shvatanje istine. Bile bi zazorne uobličiteljima zvanične istine i pravde. A, onda? Goli otok ponovo! Ponovo, moj brajkane. Ponovo pakao. Ta dugogodišnja dvostrukost je svesno gajena iz straha, egzistencijalnog straha od novih odmazdi i progona. Oprez i strepnja su mi kidali osetilni sistem, ruinirali ga i zbog toga je katkad ipak eksplodirao. Nerazjašnjivo je zašto baš prema toj osobi i baš u toj i takvoj prilici. Ako sam dobro prepoznao korene opisane manifestacije, ako nisam omašio, ostaje sumnja u obuhvatnost mog saznanja. Ispoljavanje netrpeljivosti može biti objašnjeno tako kako sam ga opisao, ali intenzitet izliva žuči navodi me na pomisao da je baš taj intenzitet izraz još neke potisnutosti koju ne razaznajem među drugima.
Da li ću ikad saznati, ili, barem, naslutiti? Sumnjam, ne samo što nemam više vremena, nego prvenstveno zbog toga što pojavnosti čuvaju svoje uzročnike kao bolesti svoje mikrobe-izazivače.
Sećanje i pamćenje. Premešten sam u sobu br. 1. U sobi dvanaest gasili smo svetlo tek oko ponoći. Ovde gase odmah posle večere. Ne znam kako ću tako duge noći provoditi. Trpeću, moram.
Osećam se kao ciganski konj. Stalno me neko kamdžija, goni i podstiče da kaskam, a ne znam ni zašto ni kud. Kao u Zenonovoj aporiji o kornjači i Ahilu. (Sećam se, kao dete, da su neki Cigani iz Sasa gonili ragu na vašar. Da bi izgledala ugojeno, creva su joj ispunili vazduhom, uduvanim kroz anus na trsku. Na kraju su stavili pampur, da drži. I držao je neko vreme. Dok konj nije prodat. A onda je pampur ispao i došlo je do „dekompresije“ ata u ragu, mladog i zdravog čoveka u bolesnog starca – koga vode i odvode s bronhoskopije, ubrizgavajući mu sprej u utrobu. „Ko ujutro ide na četiri noge, u podne na dve, a uveče na tri?“)
Astrobiologija tvrdi da je razum retkost u kosmosu, a i ona (retkost) je sa mnogo mana i nedostataka. Po ovome što znamo o udesu naše vrste, može joj se verovati.
Koji je od svih mojih postupaka razlog za kajanje?
11. X 2007. g.
Ponovo su me vodili na spirometriju. Sestra tehničarka je rekla: „Pazite, ako ovo ne odradite dobro, nećete moći na operaciju“. Operaciju, zasekla mi se ta reč u dotadašnju ravnodušnost. Operaciju. Niko je do sada nije ni nagoveštavao. Načelnik je na jutarnjoj viziti rekao: „Čekamo rezultate bronhoskopije“. Još do sad (10 sati) nisam dobio injekcije i druge lekove. To se do sad nije dogodilo. Kad su davali lekove, mene su pozvali na spirometriju, pa sam pomislio da su me promašili. Čovek je stalno izemđu Scile i Haribde. Stalno je u Tamnom vilajetu: Ko uzme, kajaće se, ko ne uzme, kajaće se.
Operacija! Koja bi mi bila po redu? Proizilazi da sam cela veka bio šanadan. A nisam. Sve su te operacije dolazile i prolazile kao letnji pljusak: naoblači se, ispada se i – gotovo. Nema ga više.
Došla je sestra i rekla da su mi lekovi ukinuti i da čekaju rezultate bronhoskopije. Nekoliko dana bio sam spokojan. Brinuo sam samo o njemu. Kako se snalazi. Posle obaveštenja su mi ušli neki mravi pod kožu. Strepnje i slutnje su počele da mi uzburkavaju spokoj.
Guši me i mori sramotom i poniženjem moje siromaštvo. Nisam imao da presvučem svoju pidžamu, dali su mi bolničku, koju sam teška srca prihvatio. Ovu moju treba nositi kući na pranje.
Bili su mi u poseti dva moja nekadašnja učenika: Ćulibrk i Gojko. Pomenuli su mi moj nekadašnji iskaz da sirotinja nije greh: „Tako ste nas učili!“ I nije, sunždeno sam odgovorio, ali je poniženje.
Gadim se gaća koje su pokrivale više stražćnjica. Bože, zaboravio sam kako je bilo na Golom otoku i u vojsci. Čovek se ipak ponevidi, zaboravi da je preživeo i gore. Gađenje. Proganja me od detinjstva. Gadio sam se mačke, kera, vajata gde su stajala burad, vozjanice, puna guščijeg i ptičijeg perja sa naročitim mirisom, smradom, sapom, govorili su dedovi i babe, golokožnih malih miševa sa dve kotobanje posle krunjenja kukuruza, zadaha starih ljudi, zagušljivog vazduha u sobi, gnojnih čireva... ali, i nasrtljivih ljudi prljavih ruku i neumivenih očiju. Njih sam se i bojao. Ulivali su mi odbojnost i gađenje.
Prilike i neprilike su me gonile da radim i ono što mi se gadi i da trpim: kad su mi pacovi pretrčavali preko lica u brodu na Golom otoku. Tamo sam se gadio i kad rukama kojima sam sa večeri tucao vaške, a ujutru tim neopranim rukama – nismo prali ruke po nekoliko nedelja – prljavim rukama izjutra prihvatao hleb. I jeo ga. Ja sam povraćao, ali je telo prihvatalo i ono malo hleba ili pure i Frankovu cikoriju razmućenu u kuvanoj vodi. Gadilo mi se, ali sam jeo. Gadio sam se tamo i svog zadaha iz avitamonoznih skorbutljivih usta. Čega sve nisam. I sve zaboravljao. Do sledeće neprilike.
Ponekad mi se zaplače. Nekad me na to navodi sećanje, drugi put zamišljaj neke jezive situacije: kao da se posecam na žilet, upadam u bunar, naleću na mene besni psi, ujedaju me zmije, sve u moričnim snovima posle Golog otoka. Probudim se i počnem da sebe propitujem i analiziram. Takvi snovi nalete kao tornado iz Atlantika na Floridu: sve prevrne, sve uzvitla, poruši, razdrma, pokrene, razori.
- Ustaj, bando! Izdajnici, niste na letovanju, spirajte sa sebe izdaju najvećeg sina ...
Počinje novi dan starim uvredama i poniženjima. Njima, bojkotovanima, dodeljuju još po koju bubotku pesnicama, tetovažu novog hematoma, i udarac nogom u donji stomak.
Nastaje stampedo, ko će pre do opanaka, koji su uveče ostavljani ispod streje barake. Bili smo srećni kad nije bilo kiše. Retko kad smo nazuvali opanke koje smo nosili juče. Često i po dve leve.
Pet je sati izjutra – doručak: pura sa providnom vodnjikavom Frankovom kafom. U redu da stignemo do kazana, pesma: „Nama naša partija/ svu mogućnost dala,/ ispraviti greške sve,/ oprati se srama“.
Pa raport: dva milicajca su nas prebrojavali. Na izlaznoj kapiji iz logora ograđenog bodljikavom žicom opet prebrojavanje ostriženih glava i alata za izvođenje ropskog rada: ašova, lopata, tragača, ćuskija, a bojkotovani su bili pretrpani na savijenim leđima kao magareći samari i sa nekoliko tragača, macola, i pajsera.
Cinično, tu arenu mučenja radom nazivali su radilište. Bilo je zapravo mučilište. Nije se moglo celo okom pregledati. Na nasevernijoj tački Golog otoka goli kažnjenici su lopatama onako nagi i promrzli iz vode vadili pesaki nabacivali ga na tragač koji su dvojica iznosili na obalu. Kako u julu, tako i u januaru, po Senjskoj buri. Zidali smo upravnu zgraduna dva sprata za miliciju, ogromnu zgradu za oficire i upravu nazvanu hotel. Materijal: kamen, gvožđe, cement, i pesak iznosili smo na tragaču ili na leđima. Tragač, tragač ... nosila su ga po dva kažnjenika. Sbrda, uz brdo i uz skele na građevinu. Bojkotovani, ili oni kojima on tek predstoji, nosili su ga držeći ga za prednje ručke sami, po jedan, a zadnji kraj po dvojica koji samo što su revidirali i tako se dokazivali. Tragač. Tako su ispumpavali iz sebe ozlojeđenost, kivni na sve u sebi i oko sebe. Zadavali muke besomučnim gonjenjem onog jadnika ispred sebe. „Vode, vode“ – vapšili su gonjeni. „Nema, bando, za tebe vode! Odreci se velikog Pape iz Moskve. I biće!“ Golotočka Via Dolorosa. Tragač je iz njih istiskivao tek koji dan pre doživljene iste muke, patnje, fizički bol, uvređenost i poniženje. Obezljuđenje. Egzistencija je drhtala od straha, a duša nije nalazila opravdanje za ovakvo postojanje. Plot i duh su se s gađenjem odricali života. Tragač se pretvorio u izum pakleni Njegova zločanstva ljudskog uma. I razuma. Tragač. U gonjenom je razarao viziju i osećanja smisla ljudskosti, a u gonilaca je rasla suluda i neukrotiva želja da se krvavom torturom osvete drugom, bližnjem, i tako nagonski se oslobađali preživelih patnji.
Avaj, čim su uveče legli na tvrde daske boksa poređani kao sardine u limenke, počeli su da sanjaju tragač i preživljeno i doživljeno su postajali mora. Tvrde daske pod njima, crne misli i osećanja u njima ruinirali su i ono malo nade da će se umiliti nekom nepoznatom a strašnom. Zbog moći njegove pretvarale su se u moričnu nakazu osvetnicima.
Tragač, macola, pijuk i pajser su golootočki simboli Tantalovih muka oslobođenog čoveka dvadesetog veka. I ne manje golootočki simboli mita o Sizifu. Pitali su se: kako se baviti umetnošću nakon Aušvica? Ja pitam, kako pevati, kako tragati, „tražiti pomilovanje“ nakon Tragača.
„Tražim pomilovanje
za sužnje, care, pomilovane
koji gledaju uvek preda se
ma kuda pođu i korače,
s kojima niko neće da stane
i kad ih nevinima opet oglase,
i kad plate caru harače.
Za pomilovane robijaše,
kojima niko konaka ne da,
kojim hlebar neće hleb da proda,
s kojim ni u crkvi ljudi ne vole
da čitaju zajednički očenaše,
s kojima slobodno razgovara
samo uhoda.
...
Za sužnje, care, pomilovane,
za njihovo pomilovanje
od vodeničkog kamena teže.“
Desanka Maksimović, „Tražim pomilovanje“
Od golootočkog kamenja teže.
Tragač je osvećenje i obesvećenje borbe za vlast nad drugima.
I odjednom, tupi udarci ćuskije, o kamen, krici s tragača, vika pomamljenih ljudi nestanu čuvajući u sumraku svoju zloćud za sutra: „Prekid rada!“
Duša se naježi telo odahne i buljuk krene u logor. Vraćali smo se u pet uveče sad s pesmom: „Sad nad Golim otokom galebi ne lete/ već na njemu rade naše nove čete.“
Na kapiji prebrojavanje. Skinutih kapa pred vlašću, bez reči, po nevremenu, stražari ne izlaze, otežu da još malo kinje one koje su celi dan kinjili.
Krug je zatvoren. Tragače i ćuskije prislanjali smo uz barake. Prljavih ruku buljili smo u kazan pun pasuljne čorbe. Takvim rukama smo i jeli, ručali.
Zatim na ispiranje mozga, tucanje vašiju, oslobađanje nekog nesretnika bojkota i stavljanja novog pod najdrastičniji oblik prevaspitanja radi preobraćanja s puta izdaje na časni put „revidiranja stava“, na Titov put.
Novi bojkotovani je obavezno prolazio kroz stroj, kroz pesničanje svih sapatnika u baraci. Urokljive oči revidiraca budno su pratile ko ne udara patnika. Taj je novi kandidat za sutrašnji stroj.
Tako svaki dan. Svaki pojedini od dvadeset i tri meseca i četiri dana. 1, 2, 3, 4, lepe li matematike.
Pada na um Georgij Gamov, znameniti nuklearni fizičar (postavio je teoriju alfa raspada kao kvantnog tunel efekta) i kosmolog (sa Alferom i Beteom tvorac teorije big benga). (Tačnije, rad o nukleosintezi hemijskih elemenata u ranom, vrelom kosmosu napisali su Gamov i njegov student Alfer, ali je Gamov primetio da bi među autore bilo lepo uvrstiti i Betea kako bi imena autora, u redosledu: Alfer, Bete, Gamov, podsećala na prva tri slova grčkog alfabeta: alfa, beta, gama, čime bi se, metaforično, podvukao sadržaj rada o nastanku prvih hemijskih elemenata u kosmosu.) Rođen je u carskoj Rusiji (Ukrajini) 1904 a izbegao iz Staljinovog SSSRa 1933. U izbelištvo je najpre bio namislio da krene kjakom, da pređe 250 kilometara preko Crnog mora i prebegne u Tursku, a drugi put, da od Murmanska prevesla Severnim morem do Norveške - ali ga je nemirna i hladna voda , kao vrelo Sunce Ikara, omela u oba slučaja. Gamov je 1947 , u predvečerje Golootočke katastrofe na ovim prostorima, napisao i publikovao knjigu“Jedan, dva, tri, ..., do beskonačnosti“, jednu od najboljih u naučno popularnoj literaturi svih vremena. U njoj je bajkoliko pripovedao o razvoju moderne nauke, matematike, fizike (kojoj je i sam grandiozno doprineo), hemije, biologije (valja znati da je Gamovljeva sugestija u mnogome doprinela Krik-Votsonovom otkriću strukture DNK). Pa ipak, ruska duša, nije mogla da, u najboljoj gogoljevsko-čehovskoj tradiciji, knjigu ne otpočne sledećom anegdotom. Pristigli, u nekoj zabačenoj ruskoj guberniji, seljaci-regruti u vojsku na obuku, a nabusiti zloguki kaplar, sa još nabusitijim i zlohudnijim nadređenim oficirima, imao je zadatak da ih prevaspita i obuči po kratkom postupku. Najpre u orjentaciji u prirodi, sa elementima zemljopisa i astronomije. „Elem“, reče kaplar, prostom dušama regurtskim, „Zemlja je okrugla kao jabuka i okreće se oko Sunca. Ko ne veruje dobiće deset dana zatvora, ... a ima i drugih naučnih dokaza!“ Baš elem, nekada su spaljivali onoga ko je verovao da se Zemlja okreće, a sada je sve drugačije. Sada okivaju one koji ne veruju.
Zašto spominjem Gamova. Ne mislim da se s njim poredim ni na koji način. Nisam dostojan. Bog i šeširdžija, što bi rekli Sasani. Pa ipak, ako na jedan tas životnog iskustva stavimo „Jedan, dva, tri, ... beskonačno“ („Alfa, beta,gama, ... omega“) a na drugi „1, 2, 3, 4“ matematiku pojedinčevog stradalništva, sledi da je, i pored sveg početnog oduševljenja stradalništvo beskonačno, pa i više od toga.
I, kako se može toga ne setiti ovde, na čarobnom bregu? Kako, blaženstvom i smirenošću duše bližnjeg shvatiti kao brata? Rašta se kajati kad je zlo osnova prirode čovekove. Kako doživeti i umreti s ataraksijom u duši? Aksioznost i strah ulivaju u nas drugi, a mi u druge.
12. X 2007. g.
Evo me već šesnaesti dan u bolnici. Očekujem da mi danas saopšte rezultate bronhoskopije. Sinoć sam izbacio malo krvi. Odjutros je ispljuvak čist.
Kupatilo je nepraktično: nema kade za tuširanje. Cela prostorija je kada. Po njoj gaziš prljavim papučama i prilikom tuširanja gaziš po njemu bosim nogama. Moraću kupiti neke plastične nanule. Isteraće mi to koju stotinu iz džepa. Ovde je u jedinoj prodavnici sve skuplje nego u gradu. Šta me snađe. Sirotinjo, i bogu si teška.
Sećanje na prošlo, pamćenje doživljenog su načini i oblici pretraživanja sebe.
Prvi udarac sam izdržao na nogama, što bi rekli bokseri. Onda je odjednom naišao suzdržani jecaj. I suzdržane suze. Pred doktorom. Kad samo dospeo u sobu – opet isto. Gledao sam da drugi to ne vide. Rekao sam im: Rak. Njihove znatiželjne oči su pogledale u tavanicu. Svi ovde trpe i strahuju od najgoreg.
Doktorka Darinka Kukavica mi je saopštila da su stigli rezultati. Nisu dobri, rekla je. Sa bronhoskopije, nastavila je, tumor, rak je zahvatio celo desno plućno krilo. Mogao bi se odstraniti hirurški, ali kardiolog kaže da operaciju ne bih izdržao. U ponedeljak će ona referisati na veću s onkolozima i tamo rešiti da li dolazi u obzir operacija ili samo zračenje ili citostatici. Ona unapred misli da ni citostatici ne dolaze u obzir s obzirom da imam samo jedan bubreg.
Sačekaću.
Danas ću se javiti Vladanu. Večeras u osam. Tako smo se dogovorili. Reći ću mu sve. Padam u brige. Samo da ne padnem u nemoć. Sad je smrt izvesna. „Kraj se puta ne može izbeći“ (Pasternak). Umiri me ovo pisanje.
Znam da nisam osobito hrabar. Ali, hrabro sam izdržao udarce sudbine na nogama, sa nekim, ipak, dostojanstvom. Zatvor, logor, isterivanje iz službe, omalovažavanje kompetentnih moga naučnog rada, Vladanovu bolest (dijabetes), Jovankinu bolest (artritis, odstranjeni bubreg, tuberkolozu) i smrt. To su udarci koji ostavljaju modrice i najviše bole. Nosim ih i na onaj svet, koji ne mogu da zamislim, o kojem ne umem da mislim. Već nekoliko dana me bolucka glava. Oči su mi zamućene. Biće da je to posledica predosećanja najgoreg. Egzistencija je drhtuljila pred krajem. Da, da. Ona nije ni svest, ni racio.
Smirio sam se. Biće kako bude moralo biti. Ovo je, međutim, čist racionalni sud. Trpljenje je nešto drugo. Podnositi je strašno teško. Gledati svima i svemu u oči, ne zajecati, ne poniziti se. Možda bih pre zajecao kad bih našao meko toplo krilo u koje bih mogao glavu spustiti. Takvoga nema. Ja treba da sam za druge toplo meko krilo. Više ne mogu ni to za bilo koga biti. Kraj.
Reći će: Ta patetika približavanja kraju! Pih. Čemu to. Sam sam koliko puta rekao u teškim trenucima: Bolje je i umreti nego ovako šta doživeti. Iskreno, kraj niko ne želi. Mislim da čak ni samoubice ne misle na ono što će im se dogoditi. Afekat (Spinoza!) Jezik uvek trči ispred rude suda razuma. Boli me glava potmulo.
Noge su mi hladne kao da sam bos na snegu. Pokrivam ih trećim ćebetom. Videću da li će se zagrejati. A, znoje se. Perem ih nekoliko puta na dan. Ne vredi, znoje se.
13. X 2007. g.
Čekam. Lekove više ne dobijam. Nešto se ježim. Uzeo sam malo sira za doručak. Nit me šta privlači, nit šta želim. Moja knjiga dobila je samo naslov. Dve-tri godine nisam mogao da joj domislim ni koncepciju, ni oblik, ni fabulu. Ni stilski ritam. Pomišljao sam da i svoj „Dnevnik“ uključim u „Knjigu šestu“. Mesto mu nisam odredio u kompoziciji rukopisa. Toliko vremena mi nije bilo dovoljno da haos, maglinu (tuman, tumanost – rekli bi Rusi, tumani nad rekoj – „Kaćuša“) misli i reči, ideja i želja pretvorim u koncepciju. Zamislio sam je kao nastavak „Epikura“. Taj put po istim predelima – po Usebiji i okolini – treba da bude jedina veza između romana „Epikur“ i „Knjige šeste“. Fabule ne bi imale nikakve veze, kao ni misaoni tok, a ni poruka. A, možda i nije tako. Ne znam.
Sam ne znam zašto nisam imao snage da ga makar započnem. Nameravao sam da sve okupim oko teme „Lična sreća“ i „Lično nezadovoljstvo“. Plašilo me je udubljivanje, jer moglo bi se dogoditi da ličnu sudbinu svoju pretvorim u ispovednu ispovednu prozu. To bi bila očigledno promašena tema. Bojao sam se i patetike, očajanja, a možda i nepredvidivog i umnom oku skrivenih jaruga (surduka i jendeka, kako bi rekli u Sasama) u koje bi se moglo strovaliti. Izgleda da me je nešto plašilo, neko predosećanje da ću nabasati na nešto nepoznato, da neću s prikupljenom građom moći izaći na kraj (na breg na obali!). Smušenost, neaktivnost, neperspektivnost su ovladali mnome. Da li su to godine uzrokovale? Ili sam postao kao isceđeni limun: iscrpljene volje i intelektualne sposobnosti. Može biti i da je biologija moga bića slutila, naslućivala svoj kraj.
Da li mi je žao? Nemam odgovor. Voleo bih da sam bar počeo. Ni drugi tom „Srpskih bibliografija 1851 – 1870“ neću, po svoj prilici, dočekati. Ta moja nesretna knjiga! Baš nesretna. Pisao sam je petnaest godina, a sad je, evo, već petnaest godina kako se vuče po ladlicama urednika i izdavača. Prvi tom sam dočekao, ali je nisam s radošću dočekao kao što bih da je objavljena pre petnaest godina. Njena sudbina me uvek uvuče u ponore misli o smislu rada, o uspehu u zapadnjačkom smsilu reči, o pravovremenosti, jer i najveća istina ako ne bude objavljena u pravo vreme, nije samo nova istina nego je često već i pevaziđena. Zamislim se o izdavačima, o sebi provincijalcu i svojoj sudbini zaturenosti, o snazi volje koja je rađala neprilike, o svemu i sebi. Dve-tri godine sam tako dugo lutao od smisla do besmisla i nazad. Sad znam šta će me privesti kraju, osloboditi me.
Oko podne sam izbacio poviše krvi. Dali su mi dicinione. Videću hoće li delovati.
14. X 2007. g.
Noćas su me opsedale teške misli: o umiranju i smrti. Do jedan sat posle ponoći gledao sam neki film na televiziji. Šta li donose naredni dani? Kako da organizujem život u ppotpuno novim a izvesnog, u crno zavijenog kraja, usalovima? Ako budem morao ići u Mitrovicu na hemoterapiju, kako ću to platiti. Kako da rasporedim penziju na tolike potrebe. Da, da to su osnovna pitanja. Kako? Samo da se što pre bezbolno završi.
Još uvek sam čiste pameti. Još nisam izvećao starac. Još nisam izlapio. Samo da mi nepoznate sile budu milostive i podare mi da me racionalno osećanje prati do kraja.
Čega bih ja morao da se stidim, da kažem da sam zbog nečega kriv. Za šta bih trebalo da se kajem? Bio sam nezadovoljan ovim i onim, ali kriv nisam bio ni za šta. Šta je, uostalom, krivica? To bi mogao biti samo prestup protiv drugog čoveka: protiv njegove slobode, njegovog ljudskog integriteta ili protiv imovine bližnjeg. Svega toga nemam na svojoj duši. Ali, trošno telo izdaje. Sičem kao gusak, osećam bol ispod desnog pazuha. „Zahvatilo je i plućnu maramicu“, rekla je doktorka. Sem u trenucima kad mi tuga i gorčina navru na usta i oči, duh se oseća još bodar. Još pomišljam i na rad. Još. Dokle će takvi talasi naletati?
Kako ću smoći snage da idem u Mitrovicuna hemoterapiju? Kako. Siromaštvo je moja jedina sramota i poniženje. Zvučalo je lepo ono rusko: Bednost ne porok (Sirotinja nije greh). Kao i svaka literatura zvuči lepo. Sirotinja nije greh – Greh nije, poniženje jeste. Poniženje i nemoć. I sramota je, i greh je, i socijalni prestup je, i patnja. Poniženje. Boli ispod grudi.
Naišao je Đorđe Šešerinac, moj stari školski drug i prijatelj. Razgovarali smo i sramota me je što sam se u jednom trenutku zagrcnuo. Kaže da mu je Žikica, naš ispisnik, javio za mene.Brzo smo se rastali, jer sunaišli Vladan, Miloš i Vesna. Moji najbliži. Rekao je da će doći i sutra. Za koji dan leti za Čikago, kod kćeri - lekarke. Žena mu je bolesna, ali se nadaju da će izdržati dug put avionom. Lekari su joj dali dozvolu.
15. X 2007. g.
Odjutros nema krvi. Videćemo. Doktorka će mi danas saopštiti odluku kolegijuma da li će me operisati. Ničim nisam opterećen. Kako bude biće. Prošli su prvi udari. Bura se stišala.
Iako je odluka lekara za ene važna, ne mori me nikakvo predosećanje, zanimljivo, ni strah, niti me nuka bilo kakva potreba za čeprkanjem po svojim osećanjima. Jednostavno sam prazan. Ispražnjen.
Baš ta praznost me sada interesuje. Kopka me odakle odjednom nastupi ta bonaca, to smirenje. U tom vakumu nit želje, nit straha, čak ni nezadovoljsva sobom. Da se ne zove to napetost, prenapregnutost? U celoj mojoj usebiji ni misli ni ocećanja. Ni mrvice. Šta je to i otkud to? Može li se označiti kao zatišje pred buru? Možda konsterniranost? Kao žaba pred zmijom – ukoči se i čeka da je ova proguta. Strah je paralizuje, blokira joj sve životne damare i funkcije. Zamre joj čak i nagon za samoodržanjem.
Dugo sam mladosti bio pod uticajem socioloških teorija, markjsizma, ekonomske nauke. Pojedinac, njegova suština i sudbina ostajali su izvan mog vidokruga. Na njega sam obraćao pažnju samo toliko koliko se njegovo postojanje, delanje, njegov ekonomski način postojanja uklapao u ispitivanje međuodnosa sa istim takvim subjektima. Kad sam počeo da se bavim istorijom srpske knjige i srpske bibliografije, mporao sam da zavirujem više i u biografije pisaca i drugih autoras. Osobito me je privlačilo da razaznam pobudu autorovu i neke još dublje porive autorove da oformi baš takvo a ne po obliku i tematski drugačije delo. Čitav kompleks pobuda i njegovih doživljaja okruženja i vannasnosti uopšte i kako je sve to izmiksovano u njegovoj doživljajnosti rodilo tu i takvu pojavnost kao što je to i to konkretno delo. Poniranje u podzemlje piščeve usebije i u intelektualne sfere njegove duhovnosti odvelo me je do ličnog angažmana, do pisanja. To je bio, valda, spiritus movens, podsticaj da i ja ponešto napišem. Ali, zašto i da objavim? Da li na to pitanje može da odgovori bilo koji delatnik. Ne znam, kao što ne znam ni zašto sam se ja osmelio da to objavljujem. Ponoviću ono što sam jednom već napisao da ništa nije ni malo ni veliko dok ga neko ne objasni, proglasi kao takvo il onakvo. Ili su promoteri takvih postupaka ipak ambicije, za koje ne znamo kako kad i zašto nastaju. Posle objavljivanja nekoliko knjiga, nisam osetio niti zadovoljstvo, niti ponos uspehom, iako ovoga nije bilo, a niti nelagodu, nelagodnost. U knjigama sam se okrenuo ličnosti, pojedincu, individualnoj psihologiji: interesovanje sam preneo sa socioloških uslovnosti čovekove opstojnosti na poniranje u psihički kosmos ličnosti. Možda sam se tu zaglibio. Upao sam u novi tamni vilajet. Razumeo ga nisam kao ni onaj prvi, sociološki, društvenu uslovljenost čovekova života.
Naišla je vizita. Zna se, tada se sve prekida i stupa se u direktni kontakt se lakiram. Prekinuo sam pisanje, na moju sreću, i vratio se u preteću realnost. „Posle vizite ćemo detaljno razgovarati“, rekla je dr. Kukavica. Čuću. Bojim se borbe koju ću morsati da vodim sa bolešću i siromaštvom. Izgleda na pobedu nad bolešću nema. Odustati od nje i ne smem, a nadati se ne mogu. Kad zatvorim za sobom vrata ovog Instituta sa Čarobnog brega, ući ću u izvesnost strašnu: vodiću donkihotsku borbu da odagnam kraj, a on će se sve više i brže približavati. Uskoriće korake, a moji će kraćati. Znam.
Doktorka mi je saopštila da sutra idem kući. Zakazan sam za zračenje, dobiću dve ture. Ali, na taj apatrat se čeka po dva meseca. Ako imam novca, oko hiljadu evra, da platim, došao bih na red nešto brže. Ako imam mogućnosti da platim na privatnoj klinici, došao bih brže na red. Tako se i skener čeka, ako uplatiš u kešu, skraćuje se čekanje. To je, na žalost, naša stvarnost, dakle društvena uslovljenost sudbine pojedinca. Fondovi Socijalnog i zdravstvenog osiguranja su ili prazni ili vrlo tanki i do novih tako potrebnih aparataza lečenje teško se dolazi. I ovi koji su u upotrebi vrlo su stari i neće još dugo. I njima je potrebno „zračenje“. „Bože mili. Kud smo zašli/ Noć nas stiže u ...“ da parafraziram Petra Preradovića.
Oko tris sata popodne došao je Đorđe Šešerinac. Razgovarali smo o svemu i svačemu: o ratu, o našem skojevanju, o radnim akcijama.. o ljudima iz okruženja, o ljudskim dilemama. O večnim dilemama koje se postavljaju pred različite generacije u različitim varijantama, a u suštini su uvek iste, jer: Sve se menja izuzev suštine, napisao je mudar čovek, a ona je ljudska i kao takva je i samo toliko je i večna. Pričao mi je o nekim doživljajima svog starijeg brata, poznatog sremskog borca, partizana, predratnog učitelja, visokog rukovodioca u ratu i posleratnog vojnog atašea u više zemalja Amerike i Evrope. Neke njegiove dileme su za psihološku analizu i za literarnu obradu, kao, na primer, rastanak u toku rata sa voljenom devojkom. Dirljivo i za večnu muku.
Ispričao sam mu da nosim stalnu mučninu zbog jedne moje odluke. O Suvom, našem kolegi. Dok sam s đorđem razgovarao, mislio sam o mogućim razlozima za kajanje. Predložio sam da Suvi obavi jedan vrlo, vrlo delikatan i po život opasan tajni zadatak. Razlog za kajanje? Prvo, Suvi nije u toj akciji, iako je posao obavio na najpovoljniji način, ništa nepriojatno nije doživeo. Imao jesreće i ja sam i sad zbog toga srećan i mirne savesti. Drugo, nisam imao uvid u tok akcije, jer je to vodila viša organizacija. Znam da je bio izložen stalnoj opasnosti, pa čak i mogućnosti da nastrada. Razlog za kajanje?
Dabome, može se pitanje i drugačije postaviti: o odnosu pojedinca i stranke kojoj pripada. I objašnjenja mogu sezati do besmisla u zavisnosti s koje se tačke gledišta polazi.
Šta ću raditi kod kuće dok čekam poziv? Mogu se dogoditi neprijatne komplikacije. Opet dolazim na pitanje lične sreće, sudbine. Ja sam tu samo zainteresovani posmatrač i nesretni objekat izvršenja naloga i hirova sudbine.
16. X 2007. g.
Otpušten sam iz bolnice. Stigao sam kući oko petnaest časova. Sutra moram da se javim svom lekaru. Đorđe se javio oko četri sata. Nije otputovao u Čikago. Pred putovanje Medi, njegovoj ženi, je pozlilo. Bolesna je i nemoćna. Juče je stigao da se poveže s Pocinim sinom (dr. Saša Ćurčić je sin pok. dr. Bože Ćurčića, moga zemljaka – Sasana i školskog druga, završili smo gimnaziju u istom odelenju u Sremskim karlovcima) i zamolio ga da mi pomogne ako ikako može da što pre stignem na red za zračenje. Mladi doktor, s kojim se lično ne poznajem, ima na Institutu prijatelja koji radi baš na aparatu za zračenje. Tako ću, verovatno, doći na red za tretman brže nego što sam očekivao. Sudbina, lična sreća? Ona može da proiziđe i iz spleta nepovezanih životnih činjenica. Lična sreća (u nesreći)! Eto zašto mi je palo na pamet, između ostalog, da ovu uzvišicu više Kamenice nazovem Čarobni breg.
Kod kuće s lekovima sve gore i gore. Osobito za dijabetičare... Zapalio sam gasne peći. Biće muke oko lekova i cene gasa. Ali, ali ... realnost je kakva jeste.
17. X 2007. g.
Dr. Saša Ćurčić mi je večeras javio da je zračenje zakazano za ponedeljak 22. X 2007. Sutra moram po uput. Kako li ću preskočiti sve te administrativne barijere? A moram. A ako uspem, biće još nade. Moram se čuti i sa klinikom na kojoj sam lečen i na kojoj ću ležati za vreme zračenja.
Danas sam se susreo i sa svojim penzionerskim društvom. Video sam Miću i Seku. Bio sam i u Biblioteci. Sve mi je postalo nekako daleko. Kao sećanje na davno prošlo. Zvao me je i Pera. Kaže da je obrao kukuruz i da se teško kreće.
Oprao sam veš, malo sredio kuću. Ništa me ne privlači.
Prošao dan.
Da, ispljunuo sam malo usirene krvi. Nisam popio dicinon. Umoran sam.
18. X 2007. g.
Bio sam kod lekarke dr. Vesne Jovanović. Dala mi je uput za zračenje. Sutra će mi komisija to, valda, odobriti. Za ponedeljak je zakazano zračenje. Proverio sam telefonom na onkologiji u Kamenici. „Samo“, rekla je sestra s one strane žice, „ja nemam slobodnih kreveta“. Ležaću na klinici za tuberkulozu. Moram nazvati dr. Kukavicu. Ako budem u ponedeljak morao ići rano, moram naći nekog da me odveze. Sirotinjo, i bogu si teška.
Patnja i trpljenje su „žrebij“ moj (Mušicki). Sudbina moja. Nešto mi se čini da sam ja u podnošenju proveo ceo vek. Kao i ostali plebejci. A, nisam. Veći deo života sam proveo kao sređen građanin: imao kuću, kola, provodio odmor na moru, radio, pisao... Zašto mi se onda čini da sam patio. Neke svoje misli ne razumem. Ovo je više utisak nego stav.
Nikad nisam bio zadovoljan sobom. Ima ljudi koji uživaju u sebi. Hvale se da su sretni. Možda, zadovoljni, možda, i jesu. Neki moj poznanik je uvek i svakome na pitanje, konvencionalno, kako si, odgovarao – odlično. Drugi s o njemu pričali drukčije. Nije bio baš srećan. Drugi su tako videli On nije? Ko zna da li bih ja i sa onim što drugi nazivaju srećom bio sretan. Ili bar zadovoljan. Pod uslovom da znam šta je sreća i gde se može kupiti kako bi rekao Hemingvejev „Starac“.
Pročitam ponešto od onoga što sam u bolnici napisao. Nisam baš oduševljen napisanim. Čini mi se da je stilski rapavo, da reči ne prate misao koju sam želeo da iskažem. Da su mi rečenice nešto suspregnute, da ... Jedan drugi moj prijatelj, Rade – Rađ, sa mnogo književnog talenta, koji bi postao veliki pesnik da ga život nije odveo na drugu stranu, znao je da nad ponekim svojim lepim i retkim stihom kaže: „Sujetan sam na ovo!“ U toj rečenici nije bilo ni malo sujete. Njegova „sujeta“ bila je samo metafora za istinsko zadovoljstvo.
Nezadovoljan, nezadovoljan. Uvek sam bio nezadovoljan. Svim i svačim; svojim i tuđim. I nisam bio nimalo sujetan na ovo.
22. X 2007. g.
Vratio sam se u bolnicu. Na prijemnom su me zadržali dva sata. Uputi iz Inđije nisu bili valjani. Umesto da su me uputili da ovde ležim dok traje zračenje, dali su mi formular za specijalistički pregled. Čitava gužva. Konačno su uspostavili vezu sa Zdravstvenim osiguranjem u Inđiji i primili su me na odeljenje, kliniku. Bože pravde urazumi administraciju. Ne može se bez nje, znamo, ali udahni joj malo ljudske duše. Savaote, znam da si daleko, visoko i sa svojih uzvišenih eona hladno gledaš na nas Zemljane. Ali si i ti kao čovek bio pred administartivcima koju su oprali ruke. Ali si mudar i milostiv.
„Paka zemlja ješćo vertitsja,
paka ješćo jarok svet,
Gospodi daj že ti každomu
čevo u njevo njet:
mudromu daj golovu,
truslivomu daj kanja,
daj ščastljivomu denjek
I ne zabud pro minja.
...
Ja znaju: ti svjo umeeš,
ja vjerju v mudrost tvaju,
kak verit soldat ubitij
čto on preživaet v raju,
kak verit každoe uho
tihim rečam tvajim,
kak veruem i mi sami,
ne vedaja čto tvorim.“
Bulat Okudžava, „Fransoa Vijun“
Na zračenje sam toga dana zakasnio.
23. X 2007. g.
Kažu mi na viziti da ću danas konačno ići na zračenje. Čekaju da me pozovu s onkološkog; sestre u žargonu kažu: iz bunkera. Padaju mi na um Ćopićevi stihovi o narodnom heroju Mariji Bursać s Kamenice:
„Kad je na prvi bunker udarila
u sijevanju koje život briše,
selo je svoje u ognju gledala
i stada bijela kojih nema više,
čula je starca gdje iz jame zbori
i plač matere s djetetom u gori
Kad je na drugi bunker jurišala,
ugleda mrtve staze ispod Brine
i pepelište umjesto Drvara
i zgrčene u vatri mašine;
vidje - kolona tamna i nijema
bdije nad gradom koga više nema.
A kad je na treći bunker nastupila
smrt je šinula iz tamna gnijezda
i sokolici polomila krila –
nad Kamenicom se otkinula zvijezda.“
Dolaze mi bivši cimeri u posetu. Pričaju. Zabrinuti su. Jadaju se. I pomalo ogovaraju jedni druge.
Došla je poseta sobnom sapatniku: žena i sin. Meni je bio juče Šešerinac. U subotu će mu doći kći iz Čikaga. Zabrinula se što su otkazali let.
Opet sam utonuo u neko samoposmatranje. Ko šta traži u toj pustinji? Stalno usmeravam svoj durbin prema kosmosu svoje Usebije. Opazim poneku planeticu, ali sunce oko kojega se vrti ne mogu da uočim. Postoji li ono i oko njega poredak?
Više se služim asocijacijama nego faktima. Više slutim nego što zaključujem, više nagađam nego što zapažam. Više intuicijom nego umom, razumom. O smrti, čiji ledeni dah osećam za vratom, ne mogu da mislim, da maštam, ni da slutim, da nagađam. Samo toliko koliko se njome bavi biološka nauka. Ona je biološki kraj. Tačka.
Bolje mi je što se njome ne opterećujem, što me ne pohodi čak ni u snu.
Moj rođeni andergraund me previše zanima. Moraću jeoš jednom pročitati „Zapise iz podzemlja“. Tamo se krije neka velika simbolika, koju ja, očito, nisam razumeo, dokučio joj smisao i značenje. Bogotražitelj Dostojevski je gde god je tražio Dobro nalazio Zlo. Tražio BOGA, nalazio ĐAVOLA. I, eto, odmah asocijacija koju nisam tražio: ta reč (đavo) odvodi me u neke moje mladićke fobije.
Kad sam pročitavao, pre nekih pola veka, Mihaila Lalića stekao sam averziju prema njegovoj upotrebi pomenutog termina. Taj utisak je bio toliko ubitačno jak da sam jednostavno neke njegove knjige ostavio nedočitane. Šta se to u meni tako gnevno borilo? Sama ta reč – đavo – me iritirala ili pojam koju ta reč obeležava? Sad iščeprkavam neko zrnce sećanja. Meni se tad Lalić učinio kao – kobne li mladićke zablude (kao Đilasove o Isidori)! – kao nedoučen, pa je zato tom rečju obeležavao svako zlo, razboru nedokučivo. Ili nešto vrlo blisko ili slično tome. Ono nedokučivo je postalo dominantno u mojoj averziji.
Pitam se danas, koji je to upijač moje Usebije usisao baš odvratnost prema upotrebi tog pojma, te reči tada već poznatog pisca, uz Dobricu Ćosića jednog od najistinitijih Homera naše revolucije? Ja sam tada bio tek profesor pripravnik, suplent, kako se ranije govorilo. Da li je to moja mladićka, „đilasovska“, nadobudnost? Šta je to u meni? Pitanje sam tako postavljao sebi i povodom nekih drugih knjiga, koje sam ispuštao iz ruku zbog nekog izraza, reči, nesavršenih rečenica ili interpunkcije. Moguće je da se radi i o toleranciji. Nju vezujem i za ono što sam u ovom dnevniku vazivao za pojam „Bližnji“. Ovde je povezujem ne toliko s drugim ljudima i saosećajnosti s njima, koliko sa poštovanjem njihovog dela. Delo drugog čoveka je dostojno pažnje i poštovanja i razumevanja i kad ne govori o dobru. Delo – rukotvor ili umotvor uvek je delo, proizvod rada i truda, ostvarena zamisao, a ova je dar višeg rasuda. Pred njim kapu dole ili bar tolerantno razumevanje. Može li to čovek? Ja ne mogu uvek i nikad nisam ni mogao. To je moja falinka, i o delu ne govori ništa, ali o meni mnogo. Uz ovo uvek sebi nanovo postavim pitanje – kakvi bi odnosi bili među ljudima, kakva bi organizacija društva bila kad bi se svakodnevno oživotvorivala misao i duh, namera i želja, ideja Hristove „Besede na gori“ („Jevanđelje po Mateju“, gl. V, VI, VII)? Između tih misli i ideja i ljudske stvarnosti koju živimo je velik jaz. Nikada ga niko neće zajaziti. U Letopisu Matice srpske za januar/februar 2007. objavljen je (u prevodu Dobrile Arnautović) jedan prilog iz ruskog časopisa Voprosi filosofii pod naslovom „Apologija Velikog Inkvizitora“. Ova odbrana tiče se inkvizitora iz romana „Braća Karamazovi“ F. M. Dostojevskog, zapravo odeljka u pomenutom romanu, koji pisac pripisuje Ivanu Karamazovu. Pisac Apologije Kamaludin Seražudinovič Gadžijev ovako završava. „U svetlu prethodno izloženog, može se izvesti zaključak da je radi pravilnog poimanja sveta, stvarne čovekove prirode, neophodno biti“s one strane dobra i zla“ (ostavljajući pri tom u svakodnevnom životu delatnim načela morala, dobra i pravdenosti). Drugačije rečeno, ocena ljudskih postupaka treba da bude zasnovana na uzimanju u obzir ne samo umnog i dobrog načela u ljudskoj prirodi, već i na svesti o nesavršenosti čoveka, njegovoj privrženosti zlu, razaranju i haosu“.
Tada sam se pitao i sad se pitam ima li razloga za kajanje za bilo šta bilo kome bilo kad učinjeno? Jesmo li mi cveće zla, kao u Bodlera.
Najgluplje pišem kad se vinem u sfere filozofije, kojoj moj talenat nije dorastao. Ali, mene stalno kopkaju pitanja na koja ne umem da dogovorim. Ja ih ne tražim, ona mi se sama nameću.
Šta tek da kažem o tome koliko me je namučila stilistika, raspored interpunkcijskih znakova u prozi Miloša Crnjanskog. Teške napore sam uložio da se savladam i neke njegove knjige dočitam do kraja. Svi oko mene su govorili o genijalnosti ovog pisca. Ne govorim ovde o estetskoj i literarnoj vrednosti njegovog dela, nego o oblicima moje lične recepcije, ličnog doživljaja, o preprekama da delo doživim u punoj njegovoj geteovsko-faustovskoj celokupnosti: misaonoj, estetskoj, značenjskoj i literarnoj perspektivi uopšte.
O pesmi Laze Kostića „Santa Maria della Salute“ ne smem čak ni u dnevničkim beleškama da se iskreno ispovedim. U jednom izdanju Kostićevih pesama ispod ove pesme sam zapisao da ja nikad – ni posle pedeset pokušaja da je pročitam – nisam mogao da je doživim. Uvek je na put mojih namera stala neka prepreka. Najčešće Lazin rečnik. Svaki put poneku njegovu reč doživim kao, kao... Kao šta? Ne znam.
Da sam hrabriji priznao bih da se moja racionalnost, s jedne strane, ovde ugledala na Geteovu kritiku romantizma, na njegove, kako je jednom prilikom sažeto izrekao Hajzeberg, „ prekore romatičarskom subjektivizmu, zanesenjaštvu, težnji ka krajnostima, ka neodređenosti i apstrakciji, bolesnoj preosetljivosti, arhaizovanju, padanju u bezvoljnost, i, na kraju,laskanje i beščašće“. Takođe, ovde se moja racionalnost (lice) stidela sopstvene iracionalne osnove (naličja), jer sam i sam, kad god bih se, sramotaroški, otpustio s brega-obale u maticu osećanja, i sam ponašao kao neizlečivi romantik. A kada bi me val izbacio ponovo na obalu kajanje, bivstvujućeg, izvan svake sumnje ili pitanja o njegovoj egzistenciji, postajalo bi neizdržljivo.
Postoji i ona druga strana, druga obala mojih preprečnih namera prema Kostićevom remek delu. Lepo je obilaziti Veneciju, diviti se njenoj sakralnoj arhitekturi i, s vremena na vreme, snishodljivo poglednuti preko Jadranskog mora na dalmatinske obale i otoke ogolele prekomernom sečom šuma
„Oprosti, majko sveta, oprosti,
što naših gora požalih bor,
na kom se, ustuk svakoje zlosti,
blaženoj tebi podiže dvor;
prezri, nebesnice, vrelo milosti,
što ti zemaljski sagreši stvor:
Kajan ti ljubim prečiste skute
Santa Maria della Salute.“
Lepo je „čuti te stihove i čuti njega, opčinjenog skladom svemirskih šarova, kad god te put navede u Krušedol, i znati da od naših srednjovekovnih pesnika naovamo, toliko svetlosti, toliko užarenih kolutova, toliko zrakova vezanih u snopove i složenih u krstine nikada videli nismo“. A meni, sudbinom navedenom u Kamenicu, na Fruškoj gori, takođe, pred oči u svaki smiraj iskrsava obala pakla dalmatinske goleti golotočke po kojoj sužnji vuku tragače do iznemoglosti. Vidik mi, opet i opet, pomračuje politički Lucifer čiji mefistofeli, potemkini, „pakao diktature čine podnošljivijim mestom za život“ rasipajući, pored ostalog, po nebu poezije, umesto nezgrapne prašine soc-realističke zvezdanu prašinu modernizma. Oni proglašavaju, oni uzdižu. Lepota – to je metafizika, realnos – to je banalnost. To ne mogu da prihvatim. Mnogo bliži mi je Sreten Marić koji je, govoreći o Francuskoj srednjovekovnoj poeziji i Vijonu kao njenom savremeniku i sadržajno-estetičko-etičkom antipodu tako lepo primetio sledeće. “Poezija je delikatno bilje koje prvo od laži ugine – čak kad tu laž nosi i najiskrenije ubeđenje. U pesmama Šarla Orleanskog, još su nostalgično šetale, od „Šume melanholije“ do „Paviljona misli“, brojne kićene alegorije. ... Sa tim se u veku koji će otkriti štampariju i Ameriku nije moglo daleko otići.“
„Ne diraj u tabu teme
četrdeset osmu, Goli otok.
Pevaj kako cveta cveće,
Pevaj kako žubori potok.“
Bora Đorđević – Čorba
Ne osporavam vrednost i veličinu Kostićeve „Santa Marije“. Još manje nameravam da osporim njenu estetičku glorifikaciju (Popa). Stvar je jedino u tome, da nema apsolutno objektivnog kriterijuma lepog i, da parafraziram opet Sretena Marića „da je romantična misao, katkada, izvestan luksuz života“. A da se lepo kao i nelepo može politički i na svaki drugi način zloupotrebiti, o tome već ne treba ni govoriti.
Tako sam ostajao uvek u prepirci sa sobom: da nisam sposoban da doživim lepotu za koju upućeniji i talentovaniji tvrde da obitava u stihovima, u kompoziciji pesme, da sam bez talenta, da mi utisak istrčava ispred analize... Zapisao sam tada i da u nekim analizama i prikazima „Santa Marije“ prepoznajem analitičarevu fascinaciju pesmom kao oličenje Stendalovog sindroma.
Ipak nisam siguran da li sam u pravu. Mene više zanima zašto ja ne mogu da je doživim, pa ni da je analiziram. Možda je problem u tome što sam ja čvrsto uveren da najvećeg, najlepšeg ... nema , a u mnogim napisima o Lazinojpesmi vidim baš tu težnju da je proglase za naj... Više su to odrednice, atributi, stavovi o jednom vremenu koje nije bilo Lazi naklonjeno više plod protivljenja jednoj estetici nego stvarnog ustanovljenja vrednosti. Iz ovoga izuzimam one koji su haldnorazumski „red po red“, kako je govorio Bogdan Popović, ovu pesmu tumačili i klonili se svojih predubeđenja, bez uzbuđenja, bez doživljaja unapred pripravljenog literaturom, fascinacijom uvaženih i poznatih kritičara, dakle, uticajem spolja, koji sudbonosno i odlučujuće priprema doživljaj. Samo, da li čisto racionalnog tumačenja ima?
Ipak, ipak, ja prepoznajem u svom ponašanju jednu meni nesimpatičnu osobinu, crtu. Nikad ne mogu da u celini prihvatim nečije tumačenje, mišljenje. Svakom nalazim mane ili u pristupu, ili u zaključku, ili... Baš svakom. I sebi. U svakodnevnom životu neki me zbog toga doživljavaju kao namćora. Oni s vlasti me ponekad i kazne. Ostaju pri svome. Njih najčešće i ne interesuje tuđe mišljenje. Oni su dovoljni sami sebi. Šta je to u meni? Težnja za nalaženje istine, ili neka nagonska nesvesnost da budem u pravu samo ako se do istine dolazi, ili bar pokušava doći, racionalno. Bez predubeđenja. A toga nema. Nije ljudski, u smislu u kojem ljudi najčešće vole da misle o sebi. Znam da „volim to što to ljudi ne vole, i ne volim to što ljudi vole“, da parafraziram jednu repliku iz filma „Život je lep“ Bore Draškovića po motivima pripovetke Aleksandra Tišme. (Retko sam išao u bioskop čak i u Inđiji. Pa ipak, išao sam sa sinom, čak u Beograd da bih pogledao premijeru ovog filma. Zašto? Ne znam.) Ne volim i ne mogu da prihvatim nešto samo zato što je apsurdno, iako je i apsurdnost lepa i potrebna. Ne dopada mi se, da parafraziram opet Marića, „subjektivizam romantičara, kod kojih je ono privatno ja koje opevaju uvek izuzetno stvorenje, nosilac i žrtva neke „više poruke“, jednom rečju poetično ja, to jest a priori literatura, pa dakle i poza. Bliži su mi pesnici, poput Vijona, čije patnje i poroci, nisu literarni produkti, koji je običan smrtnik i kad peva i čiji su grehovi i mane ljudske, ili neljudske, ali ne književničke.“
Sve je pod sumnjom. Ništa nije čvrsto, tvrdo i trajno kao klisura ili kineski zid. Jedinka, kratkoveka je, i trošna je, pa i kao takva je srce nepatvorenog života. Njoj i o njoj pevam pesmu tuge i sumnje. Njoj zora sviće, njoj sunce zalazi. Ona je smisao i besmisao postojanja. Sve ostalo je izvedeno.
Ali, uistinu, tamo „gde svih vremena razlike ćute“ gube se i razlike između Ćopićeve Marije s Kamenice i Kostićeve Santa Marije, kao što se u višnjem Očevom okrilju sjedinjuju Sinovljeve propovedi ljudima na gori i lična Sinovljeva duhovna raspeća u maslinjaku Getsimanskom.
Ovde stavljam tačku. I, dosledan svojoj nedoslednosti, nastavljam. U šetnjama našeg malog društva penzionera po inđijskim ulicama često se raspravljalo o političkim aktuelnostima, među ostalom i o, kako bi se nekad reklo, preverima, a kako se danas kaže, „golubima preletačima“, ili, kraće „preletačima“. U raznim konkretnim slučajevima govornici su zauzimali različite pozicije. Dobro je i pravilno što je taj i taj prešao iz te u tu političku partiju jer ... , govorili su jedni. To nikako nije istina, jer je taj „preletač“ potkupljivac koji je ... , tvrdili su drugi. Moderna demokratija, za razliku od diktature, sasvim prirodno dozvoljava i podstiče slobodu izbora u svakoj prilici ... , objašnjavali su treći. I budući da niko nikoga nije mogao da natera da promeni svoj prvobitni stav, tema se, postepeno, širila u apstraktnije domene. Uvek bi neko, gotovo zlurado, primetio kako su nekadašnji komunisti, ateisti („Majko, nema boga - tako je reko drug Lenjin, član Vrhovnog štaba“, prisećam se reči Ćopićevog mitraljesca golubijeg srca, Nikoletine Bursaća) u novo doba postajali najdosledniji i najhodočasniji vernici. Onda bi jedni uzimali to za dokaz ideološke moralne nakaznosti, a drugi, uzimajući kao argument transformaciju Savla, progonitelja hrišćana, u Svetog Pavla, dokaz milosrđa inherentnog religiji. Nisam mnogo učestvovao u takvim diskusijama. Obično bih sa početkom diskusije utonuo u drugačije misli. Zbunjivalo me je kako to da je u ovom vremenu religiozne renesanse reč“golub“, koja izvorno hrišćanski simobilzuje Svetog Duha, jednu od tri ravnopravne emanacije božanstva, pripisana preletaču, izdajniku, prostije, Judi Iskariotskom.
„Kako ćeš ti dati da te sahrane“ – upita me iznenada neko. „ Pod petokraku, ili pod krst?“
„Pod zemlju!“, odgovorih.
U 20 časova sam zvao Vladana. Kaže da je sinoć zvao dr Saša Ćurčić i raspitivao se zašto se juče nisam pojavio na zračenju. Odmah sam pozvao dr. Sašu Ćurčića i objasnio mu muke sa administracijom. Kažem mu da sam se zahvalio dr. Gavriloviću.
Za sutra su mi zakazali zračenje u pet sati uveče. Biće to drugi dan. Noć je. U sobi je vrućina. Noću lože previše. Ne smem da otvorim prozor. Cimer-sapatnik je mnogo bolestan. Stalno mu je hladno.
Ko je još složio rogove u vreći.
24. X 2007. g.
„Žamor stade. Ležim u komori
(Sam ko Hamlet na Maslinskoj gori,
kao starac što iz jame zbori).
Promišljam okružen pločama olovnim
Uz odjek bunkera dubine morni,
Šta će biti sa životom ovim.
U mene je usmeren mrak noći
Kroz hiljade oštrih gama zraka.
Ava, nuklearni aparate moćni,
Obrni unazad koračanje raka.
Volim snagu tvoju fiziko ja
I voljan sam da me ona vodi.
Al se drama druga sad odvija,
Čaše metafizike me oslobodi.
No redosled imaju sve čini,
I kraju se nužno mora prići.
Tonem nem u farisjeskoj tmini
Okončati, nije s brega sići.“
Varijacija Pasternakovog „Hamleta“
Danas u 17 sati treba da se javim u bunker na zračenje. Drugi put. Kada su me po prvi put tamo odvodili setio sam se creda renesansnih morepolvaca sa Jadranske obale: Vivere non necesse est. Navigare necesse est! Živeti nije neophodno, ploviti jeste! To su izricali pri svakom otiskivanju sa obale, u blisko kao i u daleko, poznato kao i u nepoznato. U svetu postoji istinski vrhovni poredak, vrhovno dobro koje spasava pojedinca, njegovo telo ili bar njegovu dušu (SOS – save our souls) uvek i neizostavno. U vreme moje mladosti, u vreme rata, revolucije, obnove i izgradnje govorilo se i pevalo:
„U borbi i u radu
drugovi nam leži spas.
A drug nam Staljin veli
Samo složno svi uz nas.
U boj, u boj, u boj,
za radni narod svoj,
ko život svoj ne žali
nek stane u naš stroj.“
I, :
„Požuri druže, brže još brže,
za sreću zemlje, da sebe daš!“.
I ja bih dao, bez žaljenja, da je tako sudbina odredila. Jer, u pokret, SKOJ, sam stupio, za ratne prilike kasno, skoro kao Vasin „Filip na konju“, u proleće 1944. godine. Doduše kasno, mada se tada moglo još sto puta poginuti protiv fašizma. A kada su me u leto 1949., zajedno sa za zglavke žicom povezanim sapatnikom, kroz otvor na palubi hitnuli u duboki bunker tmine potpalublja, u letu, koji je trajao čitavu večnost – VALDA kao Ikarov pad, još jednom sam promislio o credu renesansnih moreplovaca. Posumnjao sam. Je li smisao vrhovnog poretka, VELIKOG VRHOVNOG INKVIZITORA, da nas dojučerašnji drugovi potope u moru neznano gde, kao pacove? Kada su nas kasnije, umesto u plavu grobnicu, pokle prikovali zlizani za ovi daski tragača u gollotočki pakao, moje sumnje su se još više produbile.
Sad je tačno 15 časova. Bio mi je Nikola Košević. Nekada smo zajedno radili u Gimnaziji. Predavao je likovno. Iznenadio me je, iako njegova poseta sama po sebi nije iznenađenje. On ima neko prefinjeno, pomalo starinsko humanističko vaspitanje. Talentovan čovek. Akademski vajar je po struci. U Inđiji je na javnim mestima postavljeno nekoliko njegovih skulptura. Među njima se posebno ističe figura kupačice u fontani u istoimenom tržnom centru. Skulptura je nežna, izdužena kao na vizantijskim freskama ili kod poznogotičkih svetica. Takođe je i nežno zamišljena, u prelivima od naturalnog u duhovno. Kao da se umesto vode kupa u mislima koje joj se slivaju niz ramena. Košević dobro i slika. Inače, vrlo je obavešten o pitanjima i problemima kulture i filozofije, posebno antičke. Njegovo znanje nije knjiško, nego je ono što zna zaista usvojeno, postalo je njegovo. Temeljan je. Njegova poseta me je dirnula. Ja takvo osećanje humanosti i poštovanja nemam. Nisam čovek nepristojan, ni oduran, ali smisla za građanski red i konvencionalne obaveze nemam. Manjka mi takvo osećanje. Moja falinka.
U pet sati popodne bio sam na zračenju. Tehničar me je pitao gde mi je peškir. Niko mi nije kazao da treba da ga nosim. Što da me je sramota. Ne, rekao je, nego one koji vas nisu obavestili. Ipak me je štrecnuo. Ovo je drugi put. Sat, sat ipo posle zračenja zabolela su me leđa. Užasno. Između pleća pa do bubrega. Nisam mogao naći mesta ni u krevetu, ni na stolici. Neobičan bol. Popio sam diklofenak duo od 75 mg. Posle kratkog vremena bolovi su se smirili. Dežurni lekar je rekao da je to u vezi sa zračenjem. Očekujte i probleme s gutanjem, boleće vas grlo, jednjak. Sve je to prolaznog karaktera, rekao je.
Sav sam mlitav i pospan, a ne mogu da zaspem, niti dugo da spavam.
Prisećam se. Pokojnog Milana Adžića, Adže, kolege iz Gimnazije, matematičara. Bio je jedan od najoriginalnijih ljudi koje sam sreo u životu. Sedi za kafanskim stolom pred ulazom u pijacu, srče kafu, dimi duvan. Kaže mi: „ „Pred zaspivanje?“ “, i pogleda na listić hartije pred sobom. Nastavlja: „Da, dobro sam prepisao sintagmu iz tvojih „Lirskih memoara“. Hm, nekako mi ne zvuči jezički ispravno!“. Koji dan posle na istom mestu i u preslikano vreme, u istoj pozi reče mi:“Proverio sam „pred zaspivanje“ . Ide.“
Lozničanin po rođenju, Adžić je mnogo pažnje obraćao na jezik. Meni je mnogo puta, s gramatičkim pravom skrenuo pažnju da moje, to jest sasko-vojvođansko „valda“ ne ide. Treba „valjda“. Matematičar, a vukovske jezičke vokacije. Oni, Jadrani, Lozničani, su ponosni na jezik svoga kraja, na Vuka. Tim više jer, kako je govorio, matematika i nije drugo do gramatika.
Pravi renesansni čovek, mikelanđelovski aktivan i leonardovski radoznao. Udubljen u rešavanje integrala i jednačina, napuštao ih je samo kad popravlja satove ili kad je u kafani, pa i to samo naizgled. To je bio njegov ambijent. Uz to, bio je vrstan sajdžija. Taj zanat u njega nije bio zanimanje, nego ljubav, zabava, odmor za dušu, strast. Čini mi se da ne bih preterao kad bih rekao da se slagao sa barokno-racionalističko-spinozističkim konceptom demjurga kao velikog sajdžije. Išao je po pijacama, kupovao satove svih vrsta oblika i vrednosti, popravljao ih... U njegovoj kući zidovi su bili okićeni satovima. Svakom je znao poreklo, marku, vrednost, cenu. I – svi su radili.
Bio je „Zvezdaš“, kao i ja. I više od mene, predsednik kluba navijača „Crvene zvezde“ u Inđiji.
Voleo je i kafanu, ali ne bilo koju. Samo onu u kojoj su se skupljali neobični ljudi. U hotele nije zalazio. U Inđiji – samo kafanu „Kasina“ kod Ignjatović Sokola. Pričao je da je kada je došao u Inđiju, išao od kafane do kafane da pronađe svoj ambijent, svoj kutak. Bio je trezvenjak i pio je samo kafu i uz nju vodio priču sa sabesednicima. U „Sokolani“, tako su još zvali „Kasinu“, našao je traženo pribežište. Tu je provodio večernje časove.Tačno od - do - sati. Ni minut pre, ni sekund kasnije. Samo od – do -.
Nije bio kafansko spadalo, lakrdija[, nego čovek širokog interesovanja za ljude originalnog ponašanja i vrcavog razbora, samosvojne naravi i ličnog životnog izbora i pogleda. Uz to i sa znatnim estradnim talentom.
Predavanja su mu bila zanimljiva, nekonvencionalna, atipična. Znao je da za domaći zadatak zada menjanje imenica prava, ravan, kupa, piramida, sinus, kotangens, ... po padežima. Đaci su ga obožavali. Imitirali su ga. „Čiča“ - tako je počesto sebe oslovljavao - „ne zna da rešava jednačine i integrale najbolje na svetu, ali niko te neće naučiti da ih bolje rešavaš od Čiče“. Jedina njegova kubura bila je školska administracija. Upregnut u njena pravila i zahteve, osećao se kao vezanih krila. Spleten, sputan.
Jedan je bio Adža u inđijskoj Gimnaziji.
Umro je rano. I on od raka na plućima. Ima tome već šest godina. Duvan i kafa.
„Jebem ti“ – pričao mi je Radmil – Rađ Đurđević, takođe kolega iz Gimnazije, profesor književnosti, pesnik koga su odisejske zle bure odvojile od potpunijeg rada na poeziji i koji, inače, nikad ne psuje: „leži Adža u Kamenici, i s postelje ubeđuje doktore i sestre da ih nauči rešavanju integrala. Kaže, spokojno i ubedljivo: „Čiča ne zna da rešava jednačine i integrale najbolje na svetu, ali niko vas neće naučiti da ih bolje rešavate od Čiče. Doktor ne mora da zna da izleči bolesnika od raka, ali mora da zna da rešava integrale“.“
Valjda, sad iz poštovanja prema Adži kažem valjda, tako i treba. Vivere non necesse est, calculare necesse est.
Istovremeno, ovde u Kamenici prisećam se često genijalnih stihova Radmila Đurđevića – Rađa o Čika Jovi Zmaju:
„Niko više
kao Zmaj da piše,
niko tako
ko Zmaj lako.
Niko bolji
u nevolji,
niko veći
U nesreći.“
I još o Gimnaziji u Inđiji. Radio sam u njoj nešto više od šest godina. Od njenog osnivanja do Titovog poslednjeg pisma (1972. godine). Poslednjeg njegovog pisma. Narodu! Po slovu tog dopisa sa snagom direktive sa najvišeg mesta morao sam, kao i stotine drugih, napustiti svoje radno mesto, Gimnaziju, kao nepodoban da vaspitavam njegovu omladinu. Ponikao sam baš u toj omladini. USAOJ, SKOJ, omladinske radne akcije („Jedan dva, jedan dva,/ omladina Titova/ ide na rad,/ zove obnova!“) i postao posle (Golog otoka) nepodoban.
Isteran sam, dakle, iz škole kojoj sam uz još nekolicinu udario temelje. Zapravo postavili su mi consilium abeundi : ili idi ili ćemo te isterati. Neki ljudi od vlasti su bili fer i našli mi mesto u Biblioteci, kako ne bih skapao na ulici. Naiđu trenuci u životu kad ludi požele da učine dobro delo. Meni je pomogao, u ono vreme Ratko Cvetković, predsednik opštine i Đorđe Nedić, sekretar komiteta. Obojici dugujem zahvalnost. Reskirali su da i sami navuku na sebe bes pravovernih.
Sve što pišem, pišem na kolenu, u bolničkom krevetu, tako da rukopis i sam jedva iščitavam. Ali, eto, pišem. Možda se time otržem od crnih misli.
Stresao sam sa sebe sve iluzije o dobroti čovekovoj, o socijalističkom humanizmu onog trenutka kad su me „ko pseto u sindžiru“ odveli na Goli otok moji nekadašnji istomošljenici, moji nekadašnji saborci. Svoji. To boli, to peče, a živeti se „moralo“, makar ne i navigalo. Čak i u štruc svima koji su političku karijeru sticali na našim leđima. Ako moje knjige ostave traga, meni je dosta. Slava mi ne treba ni sad, ni kad me ne bude bilo. Isuviše razočaran, isuviše napaćen prozreo sam ljudsku pohlepu za vlašću, slavom i bogatstvom. U mojoj mladosti nudile su mi se drugačije perspektive, drugačije zore su ozarivale nadanja. Vremena huje, proleću, mi smo „samo slamka među vihorove“ (Njegoš).
Vivere non necesse est, scribere necesse est.
25. X 2007. g.
Danas ću na zračenje po treći put.
Pročitao sam danas što sam noćas zapisao. Dovršio sam u jedan posle ponoći. Kad asocijacije krenu, svaka reč povlači neku novu vezu. Beležim ih kako se pojave , bez vidnog plana i reda koji se, na kraju, nekako nasluti nastao samoniklo. Kako naviru tako ih i zapisujem. Zato ovo pisanije liči na vreću punu rogova. Mačku u džaku. Na kompenzaciju ne podseća. Šta da se radi. Tako je neizbežno. Odavde. I na Goli otok sam odveden zato što sam mislio da mogu misliti drugačije nego što se sme misliti, nego što je dozvoljeno da se misli. Taj rezon nikad nisam razumeo, iako sam ga utuvio u glavu i ćutao drugačije nego što su drugi govorili. Zaklinjali se, lupali se u grudi, posipali pepelom kao Pipin Mali pred Papom. Nisam umeo da razlikujem slobodu od državnih interesa, a oni su uvek, u svim vremenima i društvenim sistemima poistovećivani sa ljudima koji u svojim rukama imaju vlast, moć. Država, koja su oni, uvek je u pravu, jer ima oružje i oruđe. Posle toga - potop. I ćutanje.
Danas će, verovatno, doći Đorđe Šešerinac.
Pitao sam ga oko devet uveče preko telefona da mu se nije šta dogodilo. Kaže da smo se dogovorili za sutra. Moje pamćenje!
26. X 2007. g.
Nešto me danas opsedaju misli i primisli, tvrdnje i sumnje, upiti i zapitanosti o svemu postojećem, o smislu i oblicima organizacije društva, kanonizovanog i ozakonjenog oblika organizacije ustanova, odnosa među ljudima, rečju, društva i države – s obzirom na stajališta iznesena u Besedi na gori u „Jevanđelju po Mateju“. Da li su altruizam, čovekoljublje, samilost i sažaljenje dovoljni za ljudsku sreću, da li će potpomognuti biti srećniji, da li će mu takvo usrećenje doneti smirenost, zadovoljstvo, duševni mir, spokojstvo – ataraksiju, koju je ispovedao Epikur? Da li će, ili da li bi? Ni takav umni kolos kakav je bio Lav Nikolajevič Tolstoj nije mogao da izađe na kraj s takvim zapitanostima. On je, valda, Besedu shvatio kao osnovu hrišćanske etike, kao uputu za moralno vladanje, ponašanje, kao osnovu za odnos među ljudima... Samo veliki mogu sebi dozvoliti da presecaju Gordijev ;vor, da imaju svoje mišljenje, mi mali smo osuđeni na epigonstvo, na pripadanje nekom bez roptanja, na poslušnost, na kretanje po omeđenoj trasi, po ustaljenoj stazi, u okviru ustaljenih formi i zadatih normi.
Pre stotinak godina Milan Rakić je, u „Pomrčini, III“, napisao:
„Ja znam dobro, Bože, manu tvoga dela
No ništa ne mogu smisliti bolje“ .
U mladosti sam zaneseno snevao i s uverenjem mislio da mi danas (tada!) i to
znamo. I jednog dana ... bilo... i biće. „Jednom će doći,/ jednom će proći,/ jednom će prestati, stati,/ jednom će bednom,/ jednom će žednom,/ dovoljno vode dati/ ... / Oh tada će, tada će/ svud biti palače/ svud biti kikota, smeha,/ igraće, pevaće, ljubav i proleće/ s cvrkutom ispod streha“, da citiram po sećanju Oskara Daviča.
O tome se stalno prepiru političari. Svi su mudri, svi boluju od viška samouverenja i samopoštovanja. Još davno je Brana Crnčević zapisao, citiram opet po sećanju: „Što se više bore,/ nama je sve gore/ ... / a što više lete,/ sve je više štete!“
Dok smo se bavili revolucijom (moja generacija!), klasom, bilo nam je lakše i lepše, perspektive su bile bajne, sjajne sve dok „mangupi iz naših redova“, da parafraziram Vladimira Iljiča, nisu prigrabili toliko vlasti da više nikom nisu verovali, nezasiti zahtevali još podaništva, dokaze sve veće i veće odanosti njemu, jedinom neprikosnovenom. U tom zagrljaju gospodara i podanika bućnuli smo u živo blato. „Neskromne su želje bile,/ pa se nisu ispunile“, rekao bi Puškin, koji je i sam stradao od surovog zagrljaja gospodara. Da li tako svi ideali na ovom (i onom?) svetu završavaju? Da li je Bora Đorđević – Čorba, bio u pravu kada je, poput biblijskog Propovednika i Remarka, rekao: „Veliki uporno zezaju male,/ za ideale ginu budale./ Fabrike truju okolinu,/ kreteni dižu bune i ginu.// Biće bolje, neko viče,/ na papiru mrtvo slovo./ Na Istoku stare priče,/ na Zapadu ništa novo.“ („Na Zapadu ništa novo“) Šta ostaje čoveku pojedincu? „Svoj mali svet, i iza njega svoj kineski zid“, da parafraziram Boru Čorbu. Da kao i svaki svetac sebi okrene ruke. Bolje je i u svom paklu goreti, nego se u strahu tuđem prikloniti.
Trgnem se. Ovo mi liči na intelektualističko logiciranje, naklapanje. Muka mi je od takvih mudrovanja. Na šta će mi ličiti kad se tekst ohladi, kad zaboravim na porive i uzroke koji su ih porodili.
Glava mi je vruća. Idem da se istuširam i zaboravim na ovaj haos.
Jednog dana biće... samo što niko ne zna šta i kad.
„Da proživim život u trenutku jednom“ (M.Rakić). Šta toznači i šta bi taj stih sve mogao značiti. Označavati?
Naviru mi stihovi Dušana Vasiljeva: „Ja sam jedinac krvavih zora/ Moja je duša puna seni/ I lice crnih dubokih bora/ I zalud traži pesmu u meni/ U mome srcu nema ritma“ („Moja pesma“) Ne znam zašto me pohode baš sada i baš ovi stihovi. Znam da sam Vasiljeva dugo nosio u džepu studentskog kaputa, iščitavao ga i ponešto pamtio. Rakića sam takođe nosio sobom – istovremeno kad i Jesenjina – pomalo zazirao od njegovih dvanaesteraca, a želeo da ih pamtim. I jesam. Pamtio sam ih. Danas se tog zapamćivanja sećam sa setom, ne stihova koliko vremena zapamćivanja, koje nije bilo naklonjeno ni meni ni stihovima Milana Rakića.
Da bih satigao na predavanja na fakultetu kretao sam iz stana po sat i po ranije, čekao trolejbus u redu dugom po petnaest dvadeset metara da stignem da se uguram u treći tek posle dvadesetak minuta džonjanja. Bežao sam tada u Rakićeve stihove „Kao morska lasta nad širokim morem“ („U kvrgama“). Vreme se strovalilo u bezdan (bunker) nepovrata. Stihovi su ostali još u đačkoj lektiri (danas možda čak ni to!) i u ponekoj antologiji... „Surovo će vreme naša dela strti“ (M. Rakić ,„Soneti I“)
Ta sećanja uvek dovedu do svesti stihove iz „Epa o Gilgamešu“: „Kuda žuriš Gilgamešu/ Život koji tražiš nećeš naći“.
Ostavi se, Dušane, ćorava posla. Ostareli kvirite. Ovo što si napisao dostojno je tek probnog maturskog pismenog zadatka iz srpskog jezika. Kaskaš za vremenom. Zakasnio se celih pedeset i devet godina. U ono vreme si škrabao o Diogonovom odgovoru Aleksandru Makedonskom. „Skloni mi se sa sunca“, rekao je golotrbi filozof budućem caru nad carevima. Izvlačio si iz toga neke zaključke koji su odavali tvoj aktivistički duh. Zanos omladinca-aktiviste, opredeljenog i rešenog, nepokolebljivog, koga još nije bio načeo crv sumnje. Danas si ostareli skeptik, kome je sumnja u sve i svašta zvezda vodilja, ostareli kvirite. No i u to je dozvoljeno sumnjati. U stvari, ne znam šta sam danas na kraju osme decenije svoga trajanja.
Quod licet Jovi, non licet bovi! Tako počinjem svoj drugi probni maturski pismeni zadatak pred licem smrti. Gledamo se u oči netremice. Zna da ću prvi skrenuti pogled i pred nom pasti ničice.
Sad, ovde, na Čarobnom bregu, u Kamenici pišem svoje poslednje pismene zadatke. Nisam uzbuđen, nisam prestrašen. Samo da se sve zbude brzo i da ne boli. Samo da ne boli, da ne boli... Bar ne mnogo.
Gledao sam kako mi je supruga umirala. Doktorka je reklla sestri: „Injekciju!“ Ova je zavapila: „Doktorka, ovde se nema više gde igla ubosti!“ Jovanka je nešto govorila. Nismo razumeli. Reč joj je zamrla na usnama. Ona je klonula. Ja sam zavapio. Doktorka me je izvela iz sobe, iymerila pritisak i dala mi injekciju. Znači, to je kraj, tako. Prvi put sam prisustvovao nečijem kraju, izdisaju. Gledao sam kako su joj se svetla gasila. U očima joj je ostao mrak. Doktorka joj je spustila kapke, podvezala bradu. Znači, tako se oprašta od ovog sveta.
O onostranom ne umem da razmišljam. Pokatkad me protrese iznenadni strah od vlage, od ilovače i pritiska hladne zemlje. Taj osećaj se toliko sugestivno razlije po celom telu da zadrhtim.
Tešim se. Ovaj probni maturski ću tako i završiti.
27. X 2007. g.
Još nije svanulo, a već je sedam sati. Kad je trebalo sat vraćati unazad? Izgubljen sam. Kao da je vreme stalo, ne osećam više njegove odseke. Ne kreće se. Kao na horizontu događaja crne rupe, što bi rekli moderni fizičari. „Vreme samo po sebi ne postoji“, pevao je pre dve hiljade godina Lukrecije Kar (Lucretius Caurs, Tit) u svom delu Epikurove filozofske orjentacije „O prirodi stvari“ („De rerum natura“). Za Njutna je pak vreme apsolutno, samo po sebi. Za Ajnštajna relativno. Ko je u pravu?
O prirodi stvari. Ovde u Institutu za plućne bolesti, na Čarobnom bregu poviše Zmajeve Kamenice, intenzivno su ispitivali prirodu moje bolesti. Dr Darinka Kukavica je rekla da dok ne prođe bronhoskopija „ne možemo odrediti prirodu bolesti“. Bronhoskopija je nedvosmisleno pokazala carcinoma squamosum bronchi l. dex. To je priroda moje stvari. Sudar s tom istinom je bio žestok. Emocija je reagovala kratko ali žustro. Zagrcnuto. Brzo sam osećanja ugasio. Potisnuta su u neke tamnije predele Usebije. Izbijaju ponekad iznenada kao štucanje. Dogode se i nestanu kao epizodista s pozornice. Staložen čekam rasplet. Samo da ne boli, da ne boli. A boleće, sigurno. Prepada me ta slutnja. Badar sam i isprepadan.
U sobi je pretpolo. Napolju je magla. Jesen.
Danas ću kupiti Politiku. Subotom Politika, sredom Novosti donose kulturni dodatak. Pomoću njih držim korake sa svetom, sa novostima u kulturi. Još sam tu. Inače, novine ne kupujem i ne čitam već skoro dvadeset godina. Pregledam u biblioteci samo sportsku stranu, prvenstveno ono što se odnosi na Crvenu zvezdu.
Subota je. U bolnici je samo dežurno osoblje. Danas i sutra nema zračenja. Tek u ponedeljak. Peti put u prvoj serriji. Kući ću, verovatno, u utorak. Mesec dana pauze i onda još jedna serija od pet seansi. Posle toga 29. januara pred onkološku komisiju, a posle toga, šta bog da.
28. X 2007. g.
Osvanula je nedelja (Rusi kažu vosklresenje). Dan bez sunca, tmuran, maglovit. Više liči na pozni novembar nego na kraj oktobra.
Zračenja nema. Neradni je dan. Još u ponedeljak.
Juče je došao da se pozdravimo. Najzad su ga pustili kući i to više na njegovo navaljivanje nego po lekarskom ubeđenju. Jako je teško podneo saznanje o dijagnozi. Vidno je oslabio. Oči su mu upale, glas kao da mu je malo prozukao, promukao. Rukama nervozno češka čas glavu, čas kožu iznad usne gde mu podrhtava neki facijalni mišić. Obukao se kao usred zime. Zatekao sam ga u sobi kad sam došao u bolnicu. Zadržali su ga više od mesec dana. Teško su došli do prave dijagnoze. To ga je nerviralo, zapravo izluđivalo. Noću se budio i pita me: „Je li ako ja... Otkud voda. Izvadili su mi je, a doktor što me operisao na IV spratu došo meni u sobu i tako sve mi objasnio, ja to nisam baš sve razumo, a fini neki čovek. Ja sam, kaže doktor, sve to dobro očistio, dve fleke je bilo na plućima. Ondak su me opet pustili ovamo dole na I sprat i izvadili mi konce tek posle nedelju dana... Sutra ću kasti doktorki da mi da otpusnicu ili ću otići i bez njeni papiri, samo se bojim ako budem u tom slučaju moro sve sam platiti...“ Gledao je u jednu tačku više moje glave. Oči mu došle kao da su sve beonjače: izjednačile se boje zenica i dužice.
„Plašljiv je božji insan.“
Ivo Andrić, „Priča o vezirovom slonu“
Ovaj je prepadnut. Nikad nije bio bolestan. Kočnice su popustile, kontrola nad vozilom je u nekim tuđim rukama.
Idem, kaže, dok se nisam slindario i golišav potrčo. Izbegao je da upotrebi pravi glagol. Golišav protrčo! Počešao se ispod pupka. Nadenuo se kao kobasica, pa mu pretoplo. Sve ga svrbi od muke i na sobnoj temperaturi.
- Zna li ti žena da dolaziš? – pitam ga samo da ne bih podjario njegove strahove.
- Javio sam mobilnim. Spremiće nešto što volem za večeru. Može, zamrzivač pun, sto litara kuvanog paradajza, a ja zdravo volem paradajz čorbe s taranom. Ne znam šta je dosta. Ondak krompir u rerni kad je onako reš pečen i odgore kožurice svinjske i kremenadle... uh. I samo jedan špricer. A kazla je da će umesiti štrudlu s makom. Imam i maka iz moje bašte
Malo se raspoložio. Oči mu živnule. Dobile boju. Vratile se u život.
- Kuća je kuća. Jebeš ti i doktora i sestre i sve, sve je ovde lepo i čisto i brinu se o nama, kuća je kuća. Tamo ću oma ozdraviti. I znaš šta sam još volo? Paradajz salate sa crnim lukom. Malo ga izgnječim, pa ondak narežem tanko slanine lepe, domaće, ja to sam sušim, av, a čija je to reč paradajz?
- Nemci kažu paradiz, što u prevodu znači raj. Možda su je i oni od nekog pozajmili. To ne znam – odgovorio sam. - Rajčica, zovu Hrvati.
Pozdravili smo se. Kuća je kuća. Jebeš ti ovo.
Zagonetna je ideja pravde, nerazumljiva teorija pravednosti, a kako tek dokučiti i ostvariti pravičnost. „Svijet boluje od teškijeh rana.“
29. X 2007. g.
Danas je poslednji dan zračenja u prvoj turi. Sutra ću, verovatno, kući. U otpusnici će pisati tačan datum početka druge serije zračenja. Da mi se ne desi da me pošalju na specijalistički pregled umesto na bolničko lečenje. Napomenuo sam to doktorki Vemić. Odgovorila je da joj to sutra napomenem, da je sada ne optrerećujem. Postideo sam se. U sebi. Meni se to događa da prebrzam, pa se sagovornici uvrede. Vladan obično žestoko reaguje. Zna da kaže pomalo oporo i možda jednim delom istinito: „Tvojim prekobrojnim savetima mi ne pomažeš. Više skrećeš pažnju na sebe.“On se sav predaje samo jednom poslu, u datom trenutku. Moja pažnja je raspodeljena. Mogu da primim više utisaka. To je osobina svih površnih ljudi. Ili onih s kompleksom manje vrednosti. Ili brzopletih. Ili stisnutih sa svih strana, kao logoraš u špaliru. Onih koji ne mogu ili ne smeju da se udube u samo jednu misao i da samo njoj služe u jednom trenutku. Onih koji nastoje da izbegnu što više udaraca sudbine. Moja pažnja je, velim, distribuirana, rasprostrta. Ipak ne mogu da kažem za sebe da sam mnogo površan. A istina je da me sudbina udara sa svih strana.
30. X 2007. g.
Sada je dvadeset minuta do dva sata posle ponoći. Kročili smo u novi dan.
Danas me otpuštaju iz bolnice posle pet seansi zračenja.
Šta li me čeka kod kuće?
30. XI – 7. XII 2007. g.
Celo ovo vreme (ponavljam, uporno i pokorno, volim sintagmu „celo vreme“, jer se u njoj simetrizuju i transcendentno unifikuju pojam vremena, tj. trenutka, delića, s jedne, i celine, s druge komplementarne strane) sam proveo u Kamenici na drugom ciklusu zračenja. Sve misli i utisci – i lepi i ružni – iščileli su mi iz glave. Više niti šta znam, niti osećam, niti šta doživljavam. Sve što saznam, osetim i doživim već je saznato, osećeno i doživljeno.
„8. Sve je mučno, da čovjek ne može iskazati; oko se ne može nagledati, niti se uho može naslušati.
9. Što je bilo to će biti, što se činilo to će se činiti, i nema ništa novo pod suncem.“
„Knjiga Propovjednikova“
29.I 2008. g.
Bio sam na onkološkoj komisiji u Institutu Kamenici. Nisu mi ništa određeno rekli. Napisali su mi da je bolest u III stadijumu. Ne znam šta to znači.
U prvi mah sam pomislio da je bolest nešto usporila, ali danas mi dolaze druge misli: pustili su me niz vodu. Lekove mi nisu dali. Na zračenje više ne mogu ići. Pitali su me šta uzimam protiv bolova. Rekao sam im da me ništa ozbiljno ne boli. Samo me jednjak boli prilikom gutanja. Doktorka je preporučila da uzimam ulje od kantariona, pre jela i pantenol. Kazala je: „Revitalizovaće se“. Zakazali su mi sledeću kontrolu za 26. jun 2008. godine. I to je sve.
Večeras sam otišao rano u krevet. Nešto mi se stužilo. Nisam mogao da gledam kako se nadmeću dva kandidata za neku visoku funkciju. Više ne mogu da se predajem ovozemaljskim ispraznostima.
Ne znam zašto sam izašao sa komisije osokoljene nade. Niti su me šta pitali niti sam ih ja nešto zapitkivao. Gledali su snimak ppluća i nešto su komentarisali. Šta? Zašto me je varala nada? (Prisećam se Zmajevih stihova: „Bolna leži,/ a nas vara nada...“. I Đurđevićevih: „niko tako/ ko Zmaj lako./ Niko bolji/ u nevolji“.) kako se rodila? Bez pravog razloga. Ja sam jednostavno doživeo neku nadu. Zašto se danas, dan posle, iznenada strmoglavila, stropoštala u beznađe, u ništa?
Dok ovo zapisujem jednjak mi se suši... Čak i želudac, Neprijatno, kao da sam gutao sirće.
Juče je jedan čovek na televiziji rekao: „Posle Francuske revolucije, pitali nekog učesnika kad mu je Republika izgledala najlepše. Odgovorio je da je: „Republika najlepša bilaza vreme Monarhije!“
„Sve se menja, sem suštine.“
24. VI 2008. g.
Trebalo je da se javim onkološkoj komisiji u Institut u Kamenici radi kontrolnog pregleda. No tog sam dana doživeo jedan od najtežih udaraca sudbine u životu: moj jedini brat, Petar – Pera, je umro. Bio je mlađi od mene dve godine. Ostavio je ovaj svet kad se niko nije nadao.
Nije izgledalo da je bolestan. Bar ne od teške i neizlečive bolesti. Kada sam se jesenas vratio iz Kamenice s dijagnozom raka pluća, čuli smo se telefonom. Rekao mi je da ga malo bole leđa i kukovi, ali to je nekako sasvim prirodno izgledalo pripadno poznim godinama i dugim decenijama argatluka. U proleće se žalio na vrtoglavicu i otišao je kod lekara. Laboratorijska ispitivanja krvi i merenje pritiska ukazivala su na relativno podnošljivo stanje. Sa srcem je kuburio poodavno, ali ni EKG nije indicirao nikakvu dalju progresiju bolesti. Pa ipak, za Đurđevdan, našu krsnu slavu, noge su mu skoro sasvim otkazale i legao je u postelju. Posetio sam ga. Otišao sam i vratio se autobusom sasvim sam. Sam sam propešačio i celo selo, od stanice na centru do naše rodne kuće u šoru Krivaji. Selo se mnogo promenilo od mog poslednjeg dolaska, a kamo li od mog detinjstva. Malo koga sam još znao. Sve deca. Poneki koje sam još znao i koji su znali za moju bolest, jer u selu se sve o svakom zna, pogotovom o onom ko više nije u selu, javljali su mi se i gledali u neverici. Uzdržavali su se od pitanja iz duboke patrijarhalnosti, čekali da ja mesto njih pitam i odgovaram: Kako je? Nikako. Imam raka A šta š. Godine.
Tako sam rekao i Peri. U stvari, više smo pričali šta i kako će on. Spremao se za Slankamen, u banju za reumatičare, paraplegičare, teške ranjenike iz nedavnih ratova i šlogovane. Izgledalo je da i njegova bolest naginje na tu stranu. Ozbiljne analize nisu potvrdile ništa od toga, a pre nego što je nešto drugo moglo biti preduzeto Pera je umro. Moglo je samo da se sluti – rak kostiju.
Zamolio sam lekare na Institutu da mi zbog bratovljeve sahrane pomere pregled za jedan dan. Bili su predusretljivi.
Dan sahrane bio je izuzetno sunčan i vreo. Stigli smo do kuće u jedanaest a sahrana je bila zakazana za tri sata posle podne. Dovoljno vremena da još jednom, zadnji put (volim sintagmu zadnji put) verovatno, pogledam parče tla na kom sam rođen, bacim pogled na kanal i ćupriju, razmenim reči s rodbinom i prijateljima, malobrojnim preteklim mojih godina. Dovoljno vremena, ali užasno malo ambicije. Sve sam to odavno već proživeo u mislima u Kamenici na Čarobnom bregu. Ili me je Čarobni breg Kamenice bacio u tako duboki bunar depresije iz koje me ni rodni prag nije mogao podići.
Nisam imao snage ni za razgovor, sem lagan, površan, besadržajan. Osećao sam neku skrivenu krivicu, neki iracionalni strah. Kao da sam ja ustupio bratu svoj odar, kao da svaka moja reč dolazi ljudima kao sa onoga sveta i stoga je strašna, čudovišna. Čudovišna zbog svoje lokacije koja joj u potpunosti, bez ostatka, ništi i formu i sadržinu.
Pop je rekao da prema novim opštinskim propisima spuštanja na ulici neće biti, i da će za sve koji su pisali molitvu za poslednji pozdrav i pokoj duše biti izmoljena jedna jedina u crkvi. Jedino su za mene napravili izuzetak. Spustili su Peru namah preko kapije i otpojali.
Išao sam za kovčegom uz ostalu blisku rodbinu. Od kuće do crkve i do groblja. U crkvi nas je prerezala studen, a po izlasku iz nje zamantala vrelina. Temperaturni šok.
Ipak, izdržao sam u povorci do rake. Duh koji hoda. Ne nad vodom, nego u znoju vreline samrtne.
Znao sam. Nisam slutio. Braća smo. I meni će rak metastazirati na leđima i kukovima.
Agonija se nastavlja.
Još uvek dočekujem večeri i zore. Ako čovek može da doživi nekakvu sreću, onda je ona u dočeku svitanja. Sve ostalo je doživljavanje neminovnosti.
EPILOG
„18. Zaista, zaista ti kažem; kad si bio mlad, opasivao si se sam i hodio kuda si hteo; a kad ostariš, širićeš ruke svoje i drugi će te opasivati i odvesti kuda nećeš.“
„Jevanđelje po Jovanu“, gl. XXI.
Cenjena sivo-bela, krupnooka, znatiželjna i umiljata, tronoga gospođice mačko, koja povazdan sediš na stolici pored postelje i praviš mi društvo ovakvom, u sirotinjsku pidžamu obučenom, neobrijanom, polupokretnom, neposlušnih nogu i oslabelih ruku, s dodatnim veštačkim udom obliku plastične cevi i kese katetera i s jeftinim kineskim štapom (100 dinara) koji mi sada više služi kao ukras (jer hodati ne mogu). Evo ima četiri i po godine od kako smo se hirom sudbine upoznali pod neobičnim okolnostim.
Našli smo te jednog letnjeg popodneva, kao palu s neba, u busenu trave, u našoj bašti, podno stepenica i balkona, kao sasvim malo mače, s teškim otvorenim prelomom natkolenice i golim, bez kože, mišićima oko rane. Valda su te na ulici dohvatili kerovi. Dobro je da si dotad uopšte preživela. Samo dokle. Rana je bila užasna, slutila je na sepsu i gangrenu, a uz nju tu su bili i rojevi muva koje su već po svoj prilici položile jaja iz kojih bi se vrlo brzo izlegli crvi spremni da mišić stamane do poslednje čestice mesa.
Malo je reći da mi se uopšte nisi svidela. Od detinjstva sam imao fobiju od prljavštine, posebno od one u kojoj su obitavali miševi i pacovi pa, samim tim, i od mačaka, od njihove dlake. Nakon Golog otoka fobija se ustostručila. Kad god sam video neku mačku asocirao sam na pacove koji su mi pretrčavali preko lica u raznim tamnicama i brodskim utrobama, od Stare Pazove do Golog, u koje sam bio bačen.
Vladan te je nahranio zašećerenim mlekom i previo nogu zavojem, a ja sam te lopatom (ne daj bože rukama!) preneo u živicu, više da te uklonim s pogleda, manje da te sklonim s vreline sunca. Ubrzo si sasvim klonula, skomolela što rekli Sasani, i već sam mislio da si uginula ali me je fobija sprečavala da te odnesem u kantu za đubre.
Začudo, nakon nekoliko sati probudila si se iz, ispostavilo se, okrepljujućeg sna i, elegantno hramljući došla do istog onog busena trave u bašti gde smo te prvobitno zatekli.
Pitao sam se zašto se vraćaš onima koji te ne vole? Možda samo zato što si nerazumna ili tvrdoglava. Ili zato jer si hrabra. Ludo hrabra. A zašto sam se ja vratio s Golog otoka među one koji me ne vole i koji me podrugljivo gledaju, sinulo mi je kroz glavu.
Narednih dana otpočelo je tvoje dugotrajno i mukotrpno lečenje, sa sasvim malim šansama na uspeh. I pored svih nastojanja veterinara donji deo prelomljene noge ti se osušio i otpao, koža se nije spustila na goli mišić iz koga se cedila gola limfa bolno slepljujući zavoje i iz koga su štrčale gole prelomljene kosti kao čačkalice.
Odneli smo te u Novi sad, na kliniku za male životinje. Amputirali su ti nogu u kuku, a posle operacije, dok se ne oporaviš i dok ne prođeš neophodne kontrole, čuvala te je i pazila nekoliko nedelja prof. dr. Tatjana Ivković-Lazar. Bez njene pomoći ne bi preživela. I kao da ti nije bilo malo nevolje, nakon operacije si zaradila virozu s hipotermijom. Opet si se nekako izvukla, čudo šareno.
Sa tri noge nećeš moći da opstaneš napolju, izvan sobe, bili su saglasni veterinari. Morali smo te, dakle, prihvatiti kao novog, četvrtog člana porodice, uz mene, Vladana i Toma. Nije mi se to ni malo svidelo, kao ni Tomu, našem psu. Ali Vladanu se nije moglo protivrečiti. Na njega nisu uticale ni moje suze ni preklinjanja („Neću da mi kuća nalikuje na štalu!“) zbog tvog nepridržavanja higijenskih pravila. Na kraju si se naučila, a ja, kao i Tom, privikao.
A kada smo te pola godine kasnije ponovo odneli u Novi sad na sterilizaciju, jer se, tako uboga, nisi mogla brinuti o mačićima, vreme tvoga odsustva mi je već teško padalo.
Došlo je leto. Izrasla si u lepu mačkicu. Na tri noge doduše, ali nam se već činilo da sve mačke imaju po tri noge. U baštu nismo smeli da te puštamo, da ne pobegneš na ulicu, a tamo, ko zna kako bi se provela. Tvoje carstvo bio je balkon s koga si, kao s nekog čarobnog brega, savlađujući svoje strahove, mogla da posmatraš i da se diviš lepoti sveta.
I dok me u ovu tešku zimu tako pametno i verno gledaš nekako pomislim da čovek može da doživi nekakvu sreću.
RECENZIJA
Život i smrt – večita tema ljudi. Mnogi filozofi su o tome govorili i pisali, ali i drugi ljudi skloni kontemplaciji. Dok su mladi I zdravi, puni poleta, energije i ambicije pišu spokojnije “filozofski”, ali u starosti kad se već oseća ledeni dah dolazeće zime, kad se čovek nađe oči u oči sa razjapljenim čeljustima nezajažljive aždaje nestajanja, smrti, egzistencijalna jeza zauzima mesto mirnog filozofiranja. Kako pogledati smrtiu oči? Kažu da je rimski imperator Vespazijan rekao: “Imperatorem stantem mori oportet” – “Imperatoru dolikuje da umre stojeći” i da je tako i umro. Valjda je i na taj način hteo da pokaže koliko je iznad ostalih ljudi. Ovu izreku, ipak, ne bi trebalo shvatiti bukvalno. Treba umreti dostojanstveno kao Sokrat kad je ispio otrov. Kao japanski samuraji kad po svom moralnom kodeksu, izvrše ritualno samoubistvo, hara-kiri. To je trenutna smrt. Ali ako se bolest otegne, praćena jakim bolovima, od toga se najviše strepi.
Pred čitaocem se nalaze dnevnički zapisi sa Čarobnog brega to jest bolnice u Sremskoj Kamenici. Pisani su noću u teškim uslovima, pri slabom osvetljenju, na kolenima, kao srednjovekovni pisari. Čekajući sa strepnjom i crnim mislima na dijagnozu, a kasnije i posle nje, pogotovo sumornu atmosferu, prekidao je, kao kontrapunkt, praznim prizemnim pričama svojih blagoglagoljivih krevetskih suseda.
Kao što je Šeherezada svojim noćnim pričama produžavala sebi život i Dušan je svojim noćnim zapisima sa Čarobnog brega produžio svoj spisateljski život.
Sava Panković
Dušan Panković
